Od sumraka do svitanja

“Pola sam pijana, on je u srcu mom, koliko koštaju, suze s ledom.” Odmotavam film svojih sećanja, dok kroz šoferšajbnu mojih naočara posmatram svet, umrljan od suza i maskare, koja mi peče oči. Zatvaram desno oko i pokušavam da gledam levim, ćoravijim okom i pazim da ne padnem...nada zaboravljenih sećanja para mi sve nerve po telu. U trenu odlučih da odem u prvu kafanu i da se olešim od pića. U glavi mi bruji pesma “Šta ce zena sama u kafani?”, pa da, šta će ali nekad treba pravila da se prekrše. Ipak se odlučujem za piće u sopstvenoj realizaciji.  Zar ne? Pogledam se u retrovizoru nekih kola na parkingu ispred samoposluge, brišem umazane oči vlažnom maramicom koju sam, o gle čuda, našla u prvom pokušaju i odlučno, ko da mi nije nista, krenuh da kupim piće. Prazan Maxi, samo kasirka i ja nišanimo se pogledom, ko u vestern dvoboju....

Odlazim na kasu kulturno, posle pola sata biranja izmedju jeftinijeg vina il šampanjca... u glavi mi odzvanjaju njegove reci: - “Ako hoćeš da ti bude onako fino, onda uzmi šampanjac, on polako udara u glavu i ne moze da ti bude loše. Ako želiš da se olešiš i praviš sranja, uzmi pivo. “

- Ja sam fina cura, ne pravim sranja, osim kad me ne ostavi dečko posle petogodišnje veze!... Šta sam rekla? Izmedju šampanjca i crnog vina, odabrala sam tri konzerve Crajsler piva i paklo cigareta. – Koje ćete? – pita me  kasirka, sumnjičavo me gledajući ispod gustih obrva koje su podsećale na galebove.– Šta koje ću?

- Pa cigare? – upita me, nervozno lupkajući po kasi-  Bilo koje! - rekoh

- Bilo koje? – ponovila je i pogledala me sažaljivo a onda videvši da nisam puno iskusna sa tim počela: – Da, pa onda može ronhil! To nije puno jako. Jel može?  – Ok, sestro, daj više šta bilo. - Ko da sam došla u apoteku, jos fali da mi zapiše na kutiji 3 x 1 na dan.

- Jel to sve? - Da,da, to je sve! – glas sam iznenada povisila, mada to nisam htela.-  A jel treba možda lična karta, da potvrdim da sam punoletna vec 20 godina?- Kasirka pomalo uvređeno reče da ne treba, da je sve u redu, i poče tiho da priča kao da radi na psihijatrijskoj klinici.

Na brzinu pokupih kupljeno i onda sedoh ispred zadnjih vrata Maxija, na zidić  do stepenica, koje su vodile u magacin. Baš me boli uvo pa da naiđe sad i papa Grgur I, ne bih ustala. Prođoše par kučića, jedan me ošinu pogledom, drugi onjuši, pa produžiše kao da kažu: “Ova nije za naše društvo.” Izvukla sam jedno pivo iz kese na kojoj je pisalo “Maxi”, lepim zelenim slovima, al’ nikako da otvorim prokletu, govnjivu konzervu. Odjednom, k’o iz vedra neba, začuh krupan bariton:- Izvin'te gospođo, da vam pomognem - dok sam se ja snašla da viknem, ne dam ti moje pivo, on je već otvorio i sebi i meni i seo pored mene i počeo da priča, zaplićući jezikom: – Mene isto tako  ostavila zena, kad ti kažem, evo ja ne lažem . Baš sam je uvatio s’ komšiju da menja kubajagi osigurač… on oće mene da zaebava!- a onda se nagnu ka meni, u očima mu  uhvatih vodeni pogled izgubljene divlje svinje kojoj su lovci za petama. Zadah alkohola se opojno širio do mene, udarajući mi u slepoočnice, u trenu se razbudih. – Tako da ako te neko razume to sam onda ja! Da! – reče klateći se i klimnu glavom sam sebi.

E, blago meni, nađoh sapatnika, saborca I druga ispred Maxija. – Davaj tu cigaru, sestro! – A da! Evo odma’ću – i tako ja pripalih I počeh da kašljem, umalo dušu da ispustim.- Šta bre bi ovo?

On me prijateljski odvali po leđima. –Što pušiš, kad ti škodi, a?

 - Zato što volim da se trujem! -  viknuh iznervirana.

- A pa to je onda dobro. Imaš svoj stav, dopada mi se! – reče. Bogte pa ko da sam na kursu iz samopoštovanja. –Podržavam, samo napred, a kad se uhodaš sa cigare, onda više nećeš da kašlješ, ja ti kažem!

Posle par gutljaja piva mi je bilo onako lepo, pa sam navalila I popila čak pola konzerve. “Što je bre lepo mlako pivo, šta ga je onaj moj toliko hladio, nije mi jasno”, pomislih. Moj sapatnik mi je izgledao kao Bret Pit iz mlađih dana pre Anđeline, i glavom mi prolete misao brza poput Halijeve komete. “Pa nije toliko loš, osećajan je i pun razumevanja”, ne primećujući kako pritom bazdiše na pivo, a stomačinu je pustio skoro ko trudnica. – E jesi ćurka, zar da posle onog tvog anđela padneš na ovog! – čula sam glas svog anđela-čuvara.

- Koja je tvoja priča, sestro? Aj kaži, olakšaj dušu.

- Možda drugi put.- rekoh jedva ustajući. – Moram da krenem, deca me čekaju.

- Šta?! Udata si? Sram da te bude…. Udata  alkoholičarka. Šljam belosvetski. Brukaš familiju. Ja ću ti pronađem oca i muža i sve ću mu ispričam.

- Nadji! – rekoh ja drčno. –  Muža nemam, samo decu! – slagah, gde da mu kažem da me skot ostavio. Al’ to ispade još gore.

- Kuku tebe, jadna ti duša…. Pa što se muvaš po kontejneri, sestro slatka, ovde teško da ćeš neki frajeri da navataš.

- Ma nosi se bre i ti. – rekoh i podjoh, al već nakon nekoliko koraka shvatih da neću moći da hodam u dvanesticama, pa ih skidoh. Čujem njega gde cokće I priča sam za sebe:- Da mi neko reko, da fina ženska juri frajeri po kontejneri, ne bi verovao, al’šta će, jadna ona, jadna ta njena deca.- Neki vetrić me pljesnu po obrazima, pa se ja malko rasvestih, vidim na sat prošlo pola dva, pa polako se došunjah do stana, tiho otključam vrata i bešumno kao nindža uđoh u hodnik. Taman pomislih, misija uspešno okončana kad iz mraka začuh glas: –Gde si do sad?- upita me snajka, inače nisam pomenula da sam pre tri dana došla kod brata i snaje da bih bila malo sama sa sobom, al me odmah uvatiše da čuvam ono njihovo troje malih čupavih indijanaca. Snajka koja inače ne radi, jedva dočekala da je neko odmeni, pa jedan dan ode na pedikir, pa manikir, pa masaža, pa onda depilacija, pa jedna kafa, druga drugarica, treća sestra od tetke i nikad kući nije. Ja gledam šta ću.- Imaj malo milosti, Zoro, da i ja danem dušom!  

- Polako, bre, što si takva, pogle mi noge.- Noge ko u jetija, šta ću, zbog brata više nego zbog nje rekoh da ću da ih pripazim, i uvalih se vala za sve pare.-  Aj živa mi bila.

Kvrcnu svetlo u kujni, ugledah je gde sedi i smeška mi se:- Ajde sedi, pričaj gde si bila?- Ma nigde, bila malo da se prošetam po Keju, ne mogu na oči da gledam, sutra ćemo da se ispričamo.

- Aha, Kej u pola noći. Nisam ti ja od juče rođena. Sedi, da popijemo po jednu, pa ćeš onda da spavaš.

 - Šta na po jednu? – upitah je, ko s Marsa da sam pala.- Kafu?!

 - Ma kakvu kafu, bre, rakiju, ko ti pije u dva ujutru kafu. Ti bre sestro ko da si došla iz manastira, nije ni čudo što te je ostavio. – kaza ona odmeravajući me. Suviše mršava, gde ti je dupe, a?—pita me, pa sva si fina na note, vidi je, providna…..- Aman Zoro, ne hvali me više, decu ćeš da probudiš! – ali ona mene ništa ne sluša.

 – Slušaj ti, da ti ja nešto kažem, bolje da ljulja nego da žulja, onaj tvoj mora da je kosti isčašio vidi kaka si, nije čudo što te ostavio, nego kad te ja podgojim, ni rođena majka neće te prepozna.

- Ma jel boga ti, da budem kaca kao ti.- Izlanuh se bespotrebno.

- Au strašno, mi te primismo u kuću a ti me vređaš. Ne možeš više ni svojoj rodbini da veruješ.

- Kuku Sonja, da ideš bre ti u tri lepe, jel si čula- grdih samu sebe.- Čekaj Zoro, ma ne mislim ja tako, nego sam ljubomorna ko pseto na te tvoje obline, ja drugu sestru nemam, ti si mi ko sestra, eto aj ne ljuti se...

- Dobro, otpisaću ti to jer si se nacvrckala ko Mile kad je bio na ispraćaj prošle godine pa me blam pojeo od moju rodbinu.- Tako te volim, sele, dodji da te ljubim, nema te bolje.- i mi se zagrlimo i zaspasmo tako sa sve oni njeni indijanci.