Oproštajno pismo

Dragi moji, ovo je jubilarno dvestoto oproštajno pismo koje vam pišem u poslednjih deset godina. Punih je deset godina kako imam ovaj uvrnuti hobi. Ukoliko se posle ovog pisma ubijem, ostala pisma možete pronaći u crvenom,  metalnom buretu od motornog ulja, a njega ćete pronaći u šupi. Rečenicu gde ćete pronaći ostala oproštajna pisma naći ćete u poslednjih sto osamdeset pisama.
Oproštajna pisma predstavljaju neku vrstu mog ličnog dnevnika, ali bojim se da vam neće biti zanimljiva dok ih, i ako ih, budete čitali. Nisu kriva ta pisma već moj život, jer da mi je život zanimljiv i da mi predstavlja zadovoljstvo zasigurno ne bih pisao oproštajna pisma.

Da se razumemo, svaki put kada sam se latio da napišem oproštajno pismo, zbilja sam nakon toga nameravao da izvršim samoubistvo. Ispostavilo se da je ipak lakše pisati nego umreti. A možda ova moja pisma predstavljaju neku vrstu lične terapije. Ne znam šta bi na sve ovo rekli phihoanalitičari.
Oslovio sam vas  sa „dragi moji“, jer verujem da će ovo oproštajno pismo imati dobar odjek i da će ga samim tim pročitati više od jedne osobe. Možda toliko dobar odjek da će neko objaviti sva moja oproštajna pisma u knjigu koja bi mogla biti dobro prodavana. Ovo je zvučalo kao nadanje, a ono je loše ukoliko planirate da se ubijete, a nije da ne nameravam.

Uistinu, već sam na početku svog oproštajnog pisma izrazio sumnju da ću se ubiti s obzirom da sam napisao: “Ukoliko se posle ovog pisma ubijem...“, ali to je i normalno s obzirom da se prethodnih dve stotine puta nisam ubio. Počinjem da sumnjam da ću to ikada uraditi, a to me deprimira što je opet dobro, ako već planiram da izvršim samoubistvo.

Kao što sam pisao ranije, ja nemam blisku rodbinu ni prijatelje, samim tim ja ni ne znam kome pišem sve ovo. Stranče, ne osuđuj moj postupak. Možda će ti sve ovo izgledati kao kukavičluk jednog čoveka da se uhvati u koštac sa svim svojim nedaćama, ili kao ispovest jednog umnobolnog čoveka, jednog mentalno obolelog ludaka. Verovatno i jesi u pravu. Postoji hiljadu načina da se izvrši samoubistvo i isto toliko načina da se vodi dobar život. Potrebno je samo napraviti dobar izbor i vredno raditi na ispunjavanju svojih želja. Za sada nisam uspeo u tim izborima, a nije da nisam pokušavao. Okretao sam ja nove životne listove, planirao nove početke svakog ponedeljka i svakog prvog u mesecu, maštao sam zatvorenih očiju pre spavanja o svojim životnim željama i planovima, bio sam jedan sasvim normalan čovek. Šta se promenilo? Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Moguće da me je uplašio broj godina, to što sam život potraćio dok sam pravio životne planove, a ništa od tih planova ostvario nisam, ili jednostavno to što sam lenj da bih živeo. Ko bi ga znao.
Možda je čoveku od samog rođenja predodređena sudbina samoubice. Pre nekoliko dana sam čuo priču jednog čoveka, mora biti da je stariji od mene nekih petnaestak godina. Pričao je kako se rodio sa obmotanom pupčanom vrpcom oko vrata, a to je po nekom verovanju značilo da će svoj život okončati vešanjem. To je uplašilo njegovu majku pa ga je kasnije, kao dečaka odvela kod vračare da skine proklestvo sa njega. Jedno grozno sujeverje, rekao bih. Mnogi smatraju da je normalno imati strah od samoubistva, ubistva, smrti uopšte i ti strahovi im se čine opravdanim. Sa druge strane, neopravdano je imati strah od života. Živeti se mora, kažu. A svakog mori neki strah. Neko se plaši mraka, neko pauka, neko smrti, a neko života...
Umirem, bez nekih naročitih životnih problema, a možda je to i dobra odluka. Ubiti se pre nego što zapadneš u neke velike životne probleme. Često, kada zapadneš u te nezgodacije, ni smrt ne pomaže. Iza tebe ostaje okaljano ime i ništa manje kaljava čast. Ovako...možda je ovo dobra odluka.
Ovde završavam, nadam se i konačno.

Srdačan pozdrav,

Vaš

Željko Žele Jovanović