Osuđena

Sudnica je bila prepuna ljudi. Neki su čak sedeli na podu, tiho razmenjujući po neku reč, strpljivo,  kao da su čekali neku pozorišnu predstavu, a ne suđenje.

“Molim vas, mir u sudnici!”povika sudija udarajući drvenim čekićem po njemu,”uvedite okrivljenu!”

Vikač:”Dovedite krivu!”

Sudija:”Pobogu, ne krivu, već okrivljenu…”šapatom će on.

Vikač, iz sveg glasa:”Pobogu, ne krivu, već okrivljenu!”

Sudija prevrnu očima. Sa perikom na glavi i veštačkim trepavicama, kao i jarko crvenim ružom na usnama zauzeo je starletinu pozu”dosadno mi je, ali moram da budem tu i da trpim ove gluposti”.

“Gaspare!”, reče Vikaču koji je stajao pored njega,”Ko je tebe zaposlio ovde?”

“Vi, Vaša Preuzvišena Lepoto!”

“Hm, nešto te se ne sećam,”pa pogleda zavodnički, iskosa, to lepo mišićavo telo.

“I ne možete, Vaša Razdraganosti, da me se setite, bili ste opijeni, u transu…ali sam ja Vas osetio…”, pa pocrvene kao bulka.

“Aj!”vrisnu sudija,”podseti me šećeru,” u stvari setivši se do detalja nastavi sudija, ”Transseksualna morbid mjuzik u klubu Raspaljenih Guzica?”

“Daaaaa…”

“Oh, onda, lepo! Rođen si za ovaj posao! Večeras kod mene u osam…”, reče sudija podignuvši bradu u pravcu odakle je dolazila okrivljena.

Vikač se nakloni Preuzvišenosti i dalje zajapuren u licu, nasmejan od sreće.

Sudija je kroz trepavice posmatrao okrivljenu. Bila je to lepa žena, četrdesetih godina, duge, kestenjaste kose, lepog dekoltea, umereno namirisana, sa manirima dame. Smireno je gledala u publiku, čekajući da joj se sudija obrati.

Sudija navlaži usne i obrati se okrivljenoj:” Okrivljena, Mari Lamur Tužur, skupili smo se ovde da Vas ubedimo i zamolimo”, tu povisi ton,”da se odreknete Vaše, kako vidim bezuspešne borbe, da zadržite svoje dete, jer ste po tački, toj i toj, krivi i ništa Vas ne može spasiti, osim priznanja koje trebate samo”, opet povisi ton, ”da  p o t p i š e t e !”

“Uvaženi sudija, ja samo tražim svoje pravo da budem sa svojim detetom i ne vidim razloga da mi to “ovo “, pokazujući na publiku, ”ne dozvoli! Ja sam jedna od retkih pravih, prirodnih žena, čak sam se prirodnim putem i porodila”, na to se čuo kolektivni krik prisutnih, pa žena povisi ton, ustade i nastavi,”Ja sam majka, a ne roditelj broj jedan! I svi vi nemate pravo da mi sudite, pa ni Vi, uvaženi sudija!”

Odmerivši joj pozadinu, sudija siknu:”Sedite! Sa kojim pravom ustajete i hulite na nas, na ovo društvo? Vi, kao da živite u dvadesetom veku? Postoje neka pravila, zakon, ne možete Vi, sami, protiv celog društva! Pobogu, ovo je tridesetprvi vek!” Vrisnu, na kraju, sudija, a potom se iz publike čuo aplauz, vriskanje i uzvici divljenja. Sudija napući svoja jarka usta i podbočivši se, obrati se okrivljenoj:

“A, to što ste prirodna žena, ne daje Vam za pravo, da celo, podvlačim, celo društvo, vređate svojom pojavom, ponašanjem i stavom!”

Čulo se odobravanje razjarene publike.

“Zato”, nastavi samouvereno sudija,”oduzima Vam se dete i kao što znate, osuđujete se na kaznu…”, zastade napućivši ponovo usta, pa poče da kucka dugačkim noktom po nekom papiru, tražeći prave reči,”…na dobrovoljni rad u Domu za ugašena lica, iliti, za stare sugrađane, sve dok ne promenite mišljenje! Dete će biti dodeljeno nekoj “normalnoj” porodici i biće odgajano u duhu našeg društva. Vi ste, jedna od retkih kreatura, izvorno- ženskog izgleda i razmišljanja, kao i načina života i ovo društvo neće da toleriše zaostalost, primitivizam, baš kao i prirodnost te Vaše pojave! To je nedopustivo za ovo moderno društvo!” Čuo se gromki aplauz, zvižduci i reči odobravanja.