Oz (deveti deo)

Čekao je Oz danima. Ništa se nije dogodilo. Niko nije govorio o Zoli, a on nije želeo da počinje tu temu. Svi su imali svoju priču.
Vir je brinuo. Obično ne bi prošao ni jedan dan, a da se Zola ne javi. Bio je siguran u to da bi mu se smejali kada bi izgovorio to na glas. Počeo je da gleda u taj čudni svetleći ekran preko koga je razgovarao sa svojom ćerkom i po nekoliko puta na dan. U nekom momentu kada je primetio da ga Oz čudno posmatra bez zadrške mu je objasnio da je to jedini način da kontaktiraju oni i Zola. Preko elektronskih pisama. Nije bilo lako objasniti Ozu kako to tačno funkcioniše naročito zato što ni sam Vir nije baš najbolje razumeo te savremene vratolomije. Nije mu doduše ni bilo posebno bitno da razume dok god je mogao mirno da zaspi znajući da je ona u redu.
Lea je kao i svaka majka razumela šta se dogodilo. Iako joj niko ništa nije rekao znala je da je ovo samo početak. Čak joj se na trenutak dok su sedeli u dnevnom boravku učnilo da je čula nešto što je ličilo na njen glas. Znala je da je to bilo potpuno besmisleno s obzirom da glas svoje ćerke nikada nije čula. Ne tražeći odgovore na nemoguća pitanja samo je prihvatila osećaj koji joj je govorio da je čula. Činjenica je živela sama za sebe. Nije joj bilo potrebno objašnjenje. Majkama naročito nije bilo potrebno objašnjenje. Lea po prirodi oprezna, ovog puta je bila prilično mirna. Saznanje da se nešto dešava između ovog čudnog stranca i njene duše koja živi u tuđem telu, nije je uznemirilo. Ali je ta činjenica jeste pomalo plašila. Činjenica da se ne plaši. Osećaj da je to nešto najlepše što se moglo dogoditi. Neka prikrivena radost koja joj je tresla grudi svaki put kada bi pomislila na njih dvoje, istovremeno je činila jako zbunjenom. Ipak, naučena da veruje svom instinktu, nije rekla ništa. Čekala je.
Oz je, s druge strane, bio prilično u panici. Nije umeo sebi da objasni to što se desilo tog dana, a ni ono što je nastavio da oseća i dalje bez obzira na to što Zole nije bilo u prostoriji. U stvari sve je bilo potpuno isto kao da jeste tu sa njim. Čuo je stalno. Za večerom, uveče kad legne da spava, ujutru kada se budi. Pričali su o svemu. On o svemu što je on znao, ona o svemu što će tek saznati. Bio je nestrpljiv da ponovo krene na put. Svrbela su ga stopala. Iako nisu govorili o tome gde se ona nalazi i kako da do nje dođe, nekako je znao da to neće biti ni kratko ni lako pronalaženje. Zato je oklevao. Spremao se. Kao što se i pre nekoliko godina spremao da krene na ovaj put. Ostavljanje Hrama je svakako bilo teže nego li ostavljanje Vira i Lee, ali je cilj bio drugačiji. Ovog puta je bio dalji. Koliko se god apsurdnim ovo saznanje činilo. Tako je zaista i bilo.
Nije za večerom rekao ništa. Ujutru je bez doručka krenuo pre nego što su se Vir i Lea probudili. Ipak je na trpezarijskom stolu zatekao malu belu vrećicu u kojoj je bilo nekoliko parčeta pite i par jabuka. Žene su tako čudna bića. Zaključio je Oz. Toliko kontradiktornosti u jednom biću. Najslabije i najjače u isto vreme. Tako nespretno vešte u znanjima o onome o čemu se ne govori. Tako nesmotrene u rečima u kojima uvek ima svega, samo najmanje onoga o čemu reči stvarno govore. Kada pričaju puno, najmanje kažu. Kada ćute, kažu sve. Oz je na mestu gde je bila vrećica sa hranom ostavio malog dečaka kog je napravio britvom od kore drveta koje je jedne davne noći gorelo pred njegovim očima. Dečak je imao nesrazmerno velike oči u odnosu na telo. Nespretnost majstora valjda. U njemu se krila sva zahvalnost koju je osećao prema ovim ljudima. Znao je da će razumeti ono što je želeo da im kaže. Predosetio je da će razumeti i više od toga.
Dan je bio kao stvoren za put u grad. Šta god to bilo.
Nastaviće se...