Ožiljak

- Dođi malena. Ne brini, proćiće. Kupićemo nov kasetofon.
Vika, lomljavina, ponižavanje, strah…trajali su do duboko u noć. Rezime noći: stradali su nepovratno jedan kasetofon, dva prozora, jedan kuhinjski element, pet tanjira I devet čaša. Povređeni četvoro, od toga jedno žensko odraslo srce sa otvorenim prelomom I unutrašnjim kravarenjem I tri mala, dva muška I jedno žensko, srca čije su rane zatvorene sutradan velikom čokoladom I novim vokmenom. Više ne krvare. Ožiljci će ostati. Nije strašno, bilo je I gorih noći.
- Dođi malena. Ne nasedaj, prići će. Ako odreaguješ trajaće duže.
Vika, lomljavina, ponižavanje, strah….. trajali su do duboko u noć. Rezime noći: stradali su nepovratno nov trpezarijski sto, stari televizor, nov servis za ručavanje, neotpakovan I dve dečije majice. Lakše povređeno četvoro, od toga jedna ženska odrasla glava sa jednom kopčom I tri male, dve muške dečije ostale bez kose I jedna ženska dečija sa kikom u ruci, umesto na temenu. Šteta delimično nadoknađena sa dva nova imidža I jednom bež kapom sa cirkonima.
Trideset godina kasnije. Soba prepuna kolateralne štete I novih izdanaka iste. Déjà vu.
- Nemoj malena, nije vredno.
Stala je ispred pijanog izgubljenog pogleda visoko podignute brade. Sa poznatog mesta na levom boku njegovih farmerica brzinom lavice pred antilopom izvukla je pištolj I poljubila mu njime slepoočnicu. Stajao je I dalje. Smejao se I dalje. Na isti način. Šeretski. Kao da je baš to želeo. Počela je da govori monolog života.
- Vidi, oče, ako možeš da vidiš. U oči me gledaj. Neću ja nestati. Tu sam ispred tebe. Gledaj me. Neću ja iza leđa, neću legitimnim sredstvima savesnog građanina. Neću papirom. Zaboravljaš, stariš valjda, ja sam tvoja. Znam isto što I ti. Osećam isto što I ti. U mojoj krvi je I tvoja I krv još desetine kolena iza tebe. Znamo se odlično. Dosta je. Mi stojimo na nogama I dalje, tome si nas naučio, hvala ti na tome. Ali ovi posle nas to neće umeti. Nema ko tome da ih nauči. E vidiš, njih ti ne dam. Dosta je bilo. Znam ja da moj desni kažiprst čekaš. Smešno ti je zar ne? Znaš da tako ponovo ti pobeđuješ. Ali zaboravljaš, ja sam tvoja, samo mlađa. Razmišljam brže. Ne bojim se manje. Znamo se odlično.
Sasvim polako, kao kad bi dete u kolevku spuštala, okrenu crnu rupu I nasloni je na precizno iscrtan kraj svoje desne obrve. Pijani pogled bez fokusa sa šeretskim osmehom u uglovima promeni boju. Poslednja kap alkohola ispari iz krvotoka. U trenutku. Gledao je star i nemoćan čovek. Pravo u oči. Užas I očaj plesali su u levom, a đavo je pljeskao rukama kao dete koje se raduje za veliku čokoladu I nov vokmen, u desnom potpuno treznom oku. Hteo je da kaže nešto. Nije umeo. Vika, strah, poniženje, jedino je to ostalo na repertoaru nemih reči. Odustao je.

- Gledaj oče, vidim da ti je bolje. Neću ja tebe spasiti. A nadao si se, znam. Znaš da znam. Opet zaboravljaš, ja sam tvoja. I ne samo što u meni ima krvi I tvoje I još desetine predaka, ne samo što sam mlađa I brže razmišljam, ovo poslednje će presuditi. Ja sam žena. Oduzeću sebi život, spasiti desetine života, naučiti starca lekciju I još ću napisati priču o tome, koja će se prodati u preko million primeraka na tri kontinenta. U samo jednom trenutku. Zbogom tata.

Ušao je u veliku salu Brodveja. Nakon predstave će potpisivati knjigu, pa nazad na kasnu večeru. Dobro je isplanirao, stićiće. Helihopter ga čeka na krovu. Već je treća nedelja da se igra predstava po njegovom romanu, a on tek sada prisustvuje. U stvari ni sada nije potpuno siguran da to želi da vidi. Talenat koji je nasledio od majke mu je doneo lagodan život. Njene lekcije pečat kojim će promeniti svet. To je I planirao da učini.
Zakoračio je u salu u kojoj je na hiljade ruku aplaudiralo.