Pivo za bebu

„Rekao sam, ’ladno pivo!“  Traas! Glava mi je poletela u desno, telo se zanelo unazad. Instiktivno sam se zadržala za policu i ostala na nogama. To ga je tek iznerviralo, pa je levu, povređenu ruku zamenio desnom, i krenuo, dlanom, pa nadlanicom. Devedeset šest, devedeset sedam, devedeset osam, devedeset devet...brojalala sam, negde u srednjem mozgu, gušeći se sopstvenim suzama i jaukom koji je pretio da se oslobodi i tako izazove ozbiljnije udarce od stotog šamara. „Goooooooool! Sine, pusti kuju, Ronaldo je upravo dao gol karijere! Kakve makazice, kakav atleta!“ Povikao je njegov otac i prekinuo ga u pola zamaha. I dalje je sedeo udobno zavaljen u staru olinjalu fotelju, s nogama na stočiću i pio kafu kao da se ništa naročito ne dešava u njegovoj blizini. Miloš se sručio na trosed pored njega i upiljio u ekran televizora, psujući reklame kad im vreme nije. Pritom je dooobro potegao iz flaše, zaboravljajući da mu pivo nije dovoljno hladno.

Krenula sam da pozovem policiju, pa odustala. Usna mi je rasečena i oko modro - plavo, ali on će opet imati svedoka da sam ja pala sama, recimo niz stepenice. Poslednji put kad sam ih zvala, bilo je pre mesec dana, posle batina zbog psa kojeg sam dobila od sestre i u čiji je izmet slučajno stao. Tada je njegova mati posvedočila pred patrolom, zaklinjući se u sve milo i drago, da njena beba ne bi ni mrava zgazila, a kamoli udarila ženu koju voli više nego majku. „ Nagazila je na grabulje u bašti, videla sam je ja, jer ne ostavlja stvari tamo gde im je mesto!“ Siktala je, a njena se beba od metar devedeset i sto kila mišića oblikovanih u teretani samo kvarno smešila iza leđa prilično nezainteresovanog policajca. „Dobro, gospođo, dobro“...pisao je nekoliko reči u notes, pogledao me, onako ispod oka i promrmljao: „Ja, šteta tući ovu lepotu. Drugačije to treba..." i namignuo mi. Htela sam da povratim, da izručim ovu jalovu utrobu pred njim, da i njoj namigne, pa da se nosi do sto đavola i on i ona njegova našminkana i s orlovim noktima na prstima, koleginica, koja je, skoro s gađenjem, opipala moju rasečenu arkadu i čvorugu u njenom produžetku. Svekrvinu bebu nisu ni saslušali valjano, samo su meni odbrusili da gledam gde idem...

 Otišla sam u kupatilo, umila se i stavilla neku penicilinsku mast na usnu. Opet ću morati da se ubeđujem s komšinicom, kako je otok i crvenilo na mojim usnama posledica buknulog herpesa. „Samo Aciklovir tu pomaže , dušo.“ rekla je i brže- bolje šmugnula u kuću, da pozove i obavesti dokone prijateljice koje jedva čekaju pikanterije iz komšiluka.Pomislila sam, kako sam čak srećna što nemamo dete. Ovakvi roditelji ne trebaju nikom, a kamoli majušnom  nedužnom stvorenju, koje samo ljubav i nežnost mogu podići u čoveka. Doduše, moja je svekrva stvarno volela  svog sina, ali ta vrsta ljubavi ima latinski naziv. I šifru.

Htela sam da popijem nešto za smirenje, kad mi je pogled pao na dve odavno zaboravljene kutije Ksalola koje su mi greškom dali u apoteci, a ja nikako da ih bacim. Onda se, u jednom trenutku, u mom srednjem mozgu otvorio prozorčić i kroz njega je pokuljalo plavo, ničim uprljano nebo. U tom trenutku nisam ni videla rešetke na tom prozoru. No, verovatno bih učinila isto, i da jesam. Provirila sam u dnevnu sobu. Počinjalo je drugo poluvreme, a oni su bili zaneti komentarisanjem propuštenih šansi iz prvog dela. U sobnim sam papučama sišla do prodavnice u susednoj zgradi. Devojka se spremala da zatvori i prilično je bila neljubazna, ali kad je ugledala moju naduvenu usnu i podliv ispod oka, prestala je da gunđa i uslužila me. Dva litra najhladnijeg Apatinca, koji iimaju u radnji. Kikiriki i semenke. Veeeliko pakovanje. I jednu bocu crnog vina, marka nebitna.

Popela sam se do stana, polako otvorila vrata. „ Dodaj, majmune, dodaj, gde srljaš sam, slomiće ti kreteni nogu!“ vikali su u glas. Avan za biber je odavno čist i nekorišćen. Zbunjeno je buljio u gomilu malih, belih tabletica koje su ga ispunjavale. Nisu mu bile poznate, ali je savršeno obavio svoj  posao. Sipala sam kikiriki i semenke u dve činije, stavila na  tacnu i iznela pred njih. Onda sam donela pivo. Dve starinske krigle, deo mog zlosrećnog miraza, koji im nikad nije bio dovoljan, bile su ukrašene belim, primamljivim kragnama pene. Kao u reklami za Beerfest. Donela sam i flašu, zamagljenu i ledenu. Takvu je tražio. Nisu me ni pogledali, utakmica se rasplamsala, a oni nisu imali željeni rezultat, za kladionicu.

 Izašla sam na terasu, otvorila vino i nazdravila svetlom mesečevom krugu. Noć je bila topla i vlažna. Jutros je padala kiša, a i sutra će, kaže radio... Posle treće čaše više nisam čula nikog iz dnevne sobe, osim jednoličnog, monotonog glasa neuke spikerke, koja čita postignute rezultate po grupama Lige šampiona... Glupi sportski kanali i još gluplje voditeljke. Ušla sam, polako i pojačala ton. Nisu ga čuli. Ništa više nisu čuli. Onda sam okrenula poznati broj: „ Dođite, uspavala sam bebu i njenog oca, i ne mogu da ih probudim! Molim vas, pomozite mi!“ I počela sam da vrištim. Onako, kako odavno imam želju.