Plaćenica tuge

Stajala je pogrbljena, umorna i nedosledna. Nije se mogla prisiliti vratiti se. Spuštalo se već sparno i teško, utamničeno aprilsko veče u daleko, razbesnelo pitanje, uobičajeno i konstantno. I tako obično. Kada si u rascepu oluja, uvek se pitaš isto, mislila je. Zašto? Među ogromnim posrebrenim prugama nebeske pene, među iskričavim, modrim prelivima osenčenim u boju rđe, pogled joj se zakivao u dno. Gonila je pogledom iz daleka velike gomile bele, besne, providne i vlažne magle koja je pokrivala to potamnelo, blještavo nebo sa plutajućim olovnim i bakarnim prelivima.

Suve su joj planine isparavale kao nestvarne, smaragdne i srebrne u isto vreme dok su poprimale obrise predmeta i ljudi.

Dok je razularena obala života odavde izgledala kao ogromna, crna izmaglica nekakvom čipkom uokvirena i nestvarna, nestvarno mirna između okova bele magle i zlatno žutih i pepeljastih ponegde krošnji koje su se nadvijale sa zapadnih ćoškova odozgo, sa penušavog zova vremena, iz neosvetljenih kuća sa planina, silazio je neodređeni i nejasni žagor. Melanholični zvuci nekakve tužne žice verglali su kroz nju i oslobađale nesnosni muk tišine koji je do tad pevao ali na javi nije se videlo ništa. Ni baraka, ni kuća, ni živa duša, ni cvet, ni vapaj, ni kokot žeravica koje su pucale na sve strane, ni vapaj, ni živa duša…ni cvet, ni čovek, ni živa duša…tako je izgledalo, ni živa duša. Ipak, ko bi bolje pogledao, zagledao se tamo, video bi nešto u podignutoj, tamnoj seni. Ni živa duša, samo jedna tamna senka, kao priviđenje, neko tankovito biće koje bi moglo da bude ona, devojka, žena plačnih očiju koje su duboko iskrile, moglo bi da bude jer je tu već ko zna od kada.

Činilo se njoj toliko već odavno da ko zna da li je ikada i bila na nekom drugom mestu.

Prekrstila je ruke na grudima, naslikana u vremenu kao dogovorena sa nekim, ko zna kim, da zauvek bude zagledana u beskraj, sa odećom i tamnom kosom koju mrsi prevrtljivi povetarac.  Kao gladijatoru u areni beščašća horizont joj nije bio horizont, mislila je, nebo se spušta, oduvek smo u prizemlju nebeskog svoda.

Kao da su je planine obmotale velom mučne tišine, a magla koja je ključala zajedno sa senkama iz sumračja ali se to tankovito biće nije pomeralo. Izgledalo je da stoji i priča.

‘’Sad misli kako nešto strašno smišljam i pomišljam svašta, a mene čudni oblici pozivaju, to se paučina valja preko mog lica kad me vide prošlosti. Jer ostajem tu, nepomična, dok razgovaram sa njima kao nepomična i uspravna sprava tišine, ne mogu da se pomerim. Ostaju iza mene umišljeni ljudi i predmeti i aveti. Zatvorim ih u misli, šta bih drugo, u drhtaj, bez pompe i osmeha, nemam uvek osmeh, ne znam gde je i bez tuge pobegne, rasprši se kao maslačak. Zaogrnuli me dani i zbunili i ne mogu smisliti ništa drugo da pitam do zašto, zašto i zašto? Sad misli ko zna šta a ne zna da je kriva ona senka koja me pokrenula pa vitla sada mnome probuđenim strašnim snom i nisam ja bila ja. Neki drugi ljudi, nepoznati, nedobronamerni kao plaćenici tuge očaja su bili u meni. Da ispodrivaju i okopaju koren pa ga satru. Strašni su ti ledeni osmesi pa bole. Dodiruju me i bljutavim rečima, ispraznim i prostačkim, pa me bude sramota. Pred pogledima, neiskrenim, radoznalim, sažaljivim. Vidiš, onaj baršunasti oblak što oslikava malu dugu, belu ruku na bedemima sjajnog nema, tamo u ćošku gde još sjaji. Kao more koje se valja na vatrenim kočijama. Uvek se još pitaš: ko je jači? Ko? Vatra ili voda? Da, ja ih sad čujem ispred tebe i ispred sebe o, rođeni, nerođeni moj, burno nam je bilo kao na nebeskoj vrtešci. Moje srce pred tobom, tvoje srce u meni, sve ti nade znam…oblačne su kao moja predavanja, pred njima, svima koji nisu mi.’’, stajala je dugo i tek kada je mrak nalegao na sve oko nje, zavezala je maramu i krenula na gore, korak po korak do nekud, mislila je:

‘’ I ako ne stignem nije to strašno, stići ću jednom, nije to ništa. Objasniću mu nekako da nisam ja bila ja. Samo da mi tuga plati i vratiću se, jednom.’’

Svetlana Polak