Ples mrtvih

Nekakvo kvadratno postojanje uli se u sobu. Šapuće se i pevaju molitve u sebi. Osećaju vlažnost vazduha u nozdrvama koje se neravnomerno skupljaju i šire. Na trenutke prestaju da postoje i počinju da se prisećaju prošlih života. Disanje im se zaustavlja a oči zatvaraju. Na kapcima se vide podrhtavanja jabučice. Blago i usredsređeno, počinju da kruže, sve više slepljujući trepavice. Čitavo lice zadobija čudne maske od svetlosti i senke, gubeći i vraćajući svoj pravi izgled.

U njima se nešto strašno dešava. Sve što postoji sada se samo oseća. Sve što inače miriše  sada se samo oseća. Sve što je činilo svest sada je samo sećanje na neku bivšu aktivnost mozga koji više nema nikakvu kontrolu. Gotovo svi u početku lete i, poput ptice, probijaju se kroz vazduh, slobodni, sa vetrom.

Možda ponekad začuju tonove ili melodiju, koju njihova duša oseća kao što je osećala dok je bila živa – čulima. To znači da im telo još uvek diše... Međutim, tupost i daljina, rasparčanost na delove i obamrlost već u sledećem trenutku hvataju trzaje duše, pri čemu se gubi i muzika.

Sa druge strane postojanja, žive ljudi. Sve je stvarno i opipljivo, sve je uzrok, posledica i fizički zakoni, sve je sigurno i čvrsto ukotvljeno i svi, iako deluju slobodno, ne mogu izaći iz te jedne dimenzije, te jedne zajedničke svesti, tog jednog zajedničkog života. Ali oni razmišljaju, pokušavaju da proniknu u tajne smrti, pokušavaju da se osete besmrtnim. Oni misle tako što je za njih besmrtnost nešto što se može osetiti, to je, zaista, njihova istina i osveta. Ono što misle da im je namenjeno u beskonačnosti konačnog kojim koračaju.

Ptice su se tiho ugnezdile. Na granama su sa kojih posmatraju burlesku čovekovog pada i pokušaja da se uzdigne, dok se približava njoj, divnoj smrti u kojoj sve prestaje, u kojoj je neko bezvazdušno primordijalno stanje, Ništa iz kojeg su došli. Bez straha, bez vida i tela, poput neoblikovane mase, jezgra ispunjenog svetlošću i... Nečim u sebi. Iako Ništa, ono nosi u sebi zametak, životodavnu energiju i bolni, neminovni početak dolaska na svet.

Sve se vraća na svoj početak. Živi pokušavaju da izađu na onu stranu života, mrtve on podseća na ovaj.

Očne jabučice se smiruju u očnoj duplji. Puls se usporava, klizeći kroz sekunde. Nevidljiva voda spira masku sa lica, koje vraća svoju prvobitnu svežinu. Ponovo struji kroz telo. Ponovo se fizički osećaju ruka, noga, pluća. Oni su otišli da bi postali mrtvi, da bi im se nešto strašno desilo, da bi, makar na kratko, postali neživot, Ništa, sloboda. Da bi im se nešto divno desilo. 

Jasna Rakićević