Polovina

Još jednom ga je u znak zahvalnosti poljubila na aerodromu. Volela ga je. Ne neki čudno prijateljski način. Zapravo, volela je sebe pored njega. Volela je njegove manire, ukus, izražen osećaj za ženske potrebe. Volela je način na koji je vodio ljubav, pričao o mostovima, pisao o suzama. Razumeo je suze bolje neko oko iz kog su potekle. Od bilo koje stvari na svetu napravio bi priču. Volela je njegove priče. U ponoć dok ispijaju vino na terasi nekog skupog hotela, u ranu zoru dok čekaju sunce da ih ugreje, dok kradu telefonske razgovore. Volela je da ga sluša. Bilo kada i o bilo čemu. Volela je to koliko je on nju voleo. Njega nije mogla da voli.
Ana se često pitala šta je to što odvaja razum od osećaja? Zašto se toliko ne uklapaju jedan u drugog. Kao da namerno to rade. Kao da iz inata srcu glava uvek okrene drugu stranu kada joj ošamare obraz a srce iz čiste obesti puca u hiljadu delova za tim istim dlanom koji je ogrebao razum. Ne vole se, u redu, ali zašto toliko teraju inat. Jedan u klin, drugi u ploču. Jedan pod zemlju, drugi put oblaka. Zar ne shvataju da se deo istog tela?
Marko joj je bio oklop za telo. Sve ono što bi razum mogao da poželi. I više od toga. Svaki osećaj pored njega je pripadao baš tom mestu na kom se rodio. Svaka pora je pored njega disala čist kiseonik. Sve što joj je ikada bilo potrebno imala je sa Markom. Bajka koju živi. Istina je da je njega morala da skriva. Često joj je falilo da se pojavi negde u društvu sa njim. Umeo je da je učimi posebnom, makar se našli u društvu samih lepotica. Uvek bi gledao samo u nju. Čak ni uglom oka, slučano, ne bi primetio šta se oko njega dešava kada mu je ona bila u blizini. Prijatelji bi joj zavideli, da su mogli da ga upoznaju. Ali nisu.
Njen stvarni život je bio sa Vladom. Dvoje dece, velika kuća sa prelepim dvorištem, velika familija, jednom rečju potpuno sređen život. Jedino nje nije bilo u tom životu. Vlada je bio čovek koji je onog dana, kada je u crnom fraku svu belu preneo preko praga, stavio tačku na osvajanje njenog srca. Život ih je vodio kroz svakojake predele i on je taj put prihvatio kao prirodan i neminovan. Nije se previše trudio ni da ga pokvari, ni da ga poboljša. Bio je to prilično dobar život,  zašto bi se menjao. Vremenom je sve manje mario za njena osećanja, za njene potrebe, za njene nagle izlive nežnosti isto kao I nagle izlive besa. Smatrao je nezrelom. Ženom koja ne zna šta je život. Makar ne onakav kakvim ga je on video. Nikada je nigde nije vodio, sve su to mogli i kući, retko šta joj je kupovao, mogla je da kupi i sama, prečesto se opuštao od napornog posla sa prijateljima, preretko sa njom, rečenice su mu uvek počinjale sa "ja", a retko kada bi govorio u množini. Često je imala osećaj da mu je porodica samo imenica. Nešto što je neminovno tu. Nešto što se podrazumeva. Bez previše razmišljanja o njenoj strukturi ili kvalitetu. Ona je u njegovim očima bila figura koja je imala svoju ulogu. I ništa više od toga.
I pored svega toga, Ana je prečesto izgovarala njegovo ime. Čak i kada bi vreme provodila sa Markom. Vlada ništa nije sumnjao. Zašto bi. Za to bi bilo potrebno razmišljati o njoj, a on za to nije imao vremena. Marko je s druge strane objasnio sebi da je, to njeno opsesivno pominjanje I upoređivanje, bila ustvari samo navika na jednu istu osobu toliko godina. Nije tome pridavao previše pažnje. Makar ne na glas. Jedan deo njega je odavno već znao.
Tog jutra je Marko bio dovoljno nepažljiv, ili previše radoznao, pa je nesvesno, tražeći razlog da je zauvek drži u svom naručju, dobio dan u kome je zauvek izgubio. Kasnije je shvatio da je nikada zapravo nije ni imao.
-Lepa si kada ti se kosa tako prostre po mojim grudima. Mogao bih noćima da ne spavam gledajući te.
-Ti si jedini koji mi još govori da sam lepa. I što bi to uopšte bilo važno u našim godinama?
-Pa, i nije važno. Samo jesi lepa. I ona krema protiv bora izgleda da deluje. Trebalo bi da kupimo još jednu, ona ti je verovatno već pri kraju.
-Otkud znaš da je pri kraju?
-Pa kupili smo je pre dva meseca, petog ili šestog maja, kada smo bili u Čačku.
-Jeste pri kraju je, samo se pitam otkud ti to palo na pamet.
-Ti si meni uvek na pameti. Mogli smo i onaj preskupi losion za telo da kupimo, samo nisi htela.
-Ti baš uvek govoriš u množini?
-Možda, nisam primetio, zašto je to sad važno?
-Nije važno, kažem onako. Vlada nikada ne govori u množini pa primećujem.
-Razumem te da ti je teško, razumem da nije ispalo onako kako si zamišljala, jasno mi je da su ti deca najvažnija i njihova sreća, samo bih voleo da možeš da se opustiš malo više. Godinu dana smo zajedno. Razumem i činjenicu da ti nisi u osnovi žena koja vara ali ja I ne mislim da ti varaš njega. Pre bih rekao da varaš mene sa njim.
-Otkud ti sad to? Kako ja to mogu tebe da varam? Još sa njim.
-Pa recimo da je to malo filozofsko pitanje. Koga zapravo ti varaš?
Ana je ćutala. Marko je pustio da ćuti. Očekivao je da se zamisli, očekivao je da shvati, da prelomi, da prizna. I sebi I njemu. Koga u stvari voli I ko joj je na srcu. I jeste.
-Sebe.
-Šta sebe?
-Sebe varam Marko. Ja volim njega. Više od svega na svetu ga volim. Jedino bi cela bila onda kada bi, sve što si ti u stvari, bio on. Ne želim da ti budeš on, želim da on bude ti. Ali da ostane on. Jer on je ljubav mog života. Samo što ja nisam njegova. Bez njega ću pored bilo koga biti samo polovina. Srece će mi zauvek ostati pored njega.
Još jednom ga je u znak zahvalnosti poljubila na aerodromu. Nikada je više nije video.