Pomisli želju

Pokušala sam, jednog prolećnog dana, da zaljuljam Mesec. Trebalo je da mu poremetim dosadnu putanju usamljenog pesimiste. Najuzaludniji je bio pokušaj da mu osvetlim tamnu stranu, na šta se on još više zgrozio nad činom beskrajne ljudske umišljenosti o sopstvenoj moći.

Kako je to biti budan milione godina i buljiti u Zemlju? Kako je to biti svedok ljudskog postojanja i stalno gledati sve lepote i grozote ljudskog roda? Kako je to biti čuvar svih tajni ovog sveta? Kako je to vrteti se u krug po istoj putanji ponovo i ponovo? I stalno ta tuga, to sablažnjavanje nad Zemljom, nad ljudima. Znam šta bi mi odgovorio da može, a možda on stalno i priča tim svojim ćutanjem? Rekao bi mi da smo isti, da smo od istog sačinjeni, da su ljudske suze uzaludne, da su ljudi samo mrvice i fleke na božjem stolu, da su smešni u nadi i veri, a smatraju sebe posebnim i moćnim.

Nisam ni ja neka svemirska cvećka. Letim i ne gledam gde udaram, nemam pojma kuda idem i zašto, vučem dugačak vatreni rep. Ja sam vesela svemirska luda. Gorim, uznemiravam, zabavljam,  inspirišem, ljudima dajem nadu. Ja, zvezda- repatica!

E, da, bilo bi to tako da su svemirska tela ljudi, ali nisu. Čovek. Po ko zna koji put dolazim do saznanja kako čovek svuda vidi svrhu nečega za sebe i sebe stavlja u centar sveta. Smešno i tužno. On je sam sebi najvažniji, najdivniji, naj, naj u svakom pogledu, kao da sve treba njemu da služi.  Onda pomislim na sve ljudske nastranosti, užase ljudske volje, na sve što čovek nije i na sve prelepo što jeste i shvatim da o tome ne treba razmišljati, jer se ta apsurdnost ne da prihvatiti.

Molimo se i nadamo, mi, umetničke duše, da će lepota spasiti svet. Svako od nas svojom kreativnom moći stvara svoju Nojevu barku svakog božjeg dana. Mi smo sami sebi čarobnjaci, alhemičari, šamani i šarlatani, idealisti i zanesenjaci! Volimo mi da se igramo i da se po malo pravimo gluvi za ostali svet, baš kao deca kada se zaigraju.

“Hajde”,reče mi Mesec jedne noći”pomisli želju!”

Dugo sam razmišljala i imala hiljadu nekih ideja i na kraju shvatila da imam jednu jedinu želju, a to je, da nemam želja. Kotrljaću se po životnoj putanji, padaću ili ću leteti, plivaću ili ću se daviti, ali ću se truditi da ostanem umetnička duša i kada ne budem sposobna da stvaram. Jednom umetnik, uvek umetnik!

Ništa mi nije odgovorio, pa, bar da se nasmejao mojoj naivnosti, ali, ništa i dalje je onako oklembešen na noćnom čiviluku imao onaj isti izraz užasa i straha.