Povratak

Koračam, a na meni je obična jakna, izlizane farmerice i čvrste cipele. Vraćam se obuzet mislima. Prošlo je malo više od godinu dana, a nikoga ne poznajem. Ljudi šetaju ulicama, a lica su mi nepoznata. Delovi grada su ispreturani i ispremeštani, lipe ne mirišu kao ranije, atmosfera je čudna. Koliko čovek treba da bude odsutan, pa da ga svi zaborave; da on zaboravi da je uopšte ovde i postojao?

Za mene je rat završen, ali on još uvek traje. Traje u glavama prolaznika i šetača; na krilima ptica ispisani su poslednji tragovi krvi, na zidovima naših kuća ispucale fasade, na krovovima već odavno opalo lišće truli, nema ni klinaca na gradskom keju da igraju basket. Čudan neki osećaj i miris voljenog grada, kao opori zadah iz usta nekakvog mrtvaca. Ne slušam ljude šta šapuću, ali glasovi ulaze potajno u uši. Nisam ni sanjao da će neki da nas nazivaju okupatorima, da nas posmatraju sa podozrenjem. Propatilo se mnogo. Najviše oni koji su ostali bez svojih i domova.

U kući ne zatičem nikoga. Prazne ustajale prostorije, sveže okačen opran veš, izbledele fotografije na stolu. Gde je ona sad? Da li me pamti? Da li se ona promenila i izokrenula naglavačke kao i voljeni grad? Sigurno sam zaspao, čim me je dugo budila ruka zaboravljenog prijatelja.

─ Čuo sam da si došao. Odmah sam zapucao da te vidim. Kako si? Jesi li ubio nekoga? Nisi pisao mesecima.

Grizem usne i ćutim. Ništa mu ne odgovaram. Nema nje da se javi. Da li ona zna da sam tu? Ne želim da pitam prijatelja. On je neki drugi svet. Gleda me čudno, kao da sam grbav. Još mi govori da sam se promenio i da iz mene izbija neka tuga.

Nije se javila, niti došla. Oduvao je vetar taj maslačak, dok sam se vukao po gudurama. Nešto je nestalo i izgubilo se, a ja ne znam šta je. Treba se vratiti u ovaj svet. Njihov svet. Nisam ni želeo da izlazim iz njega. Sami su me gurnuli. Sad nema nikoga da pomogne.

Godinama kasnije, pokušavajući da se vratim tom svetu svakodnevne trke i jurnjave, da se onako domaćinski uklopim u njega, shvatio sam ključ mog povratka: ne, ja se nikad nisam ni vratio. Ostao sam tamo, od glave do pete, u nekoj besplodnoj pustari da čamim i svodim računice. Ovo ovde je samo priviđenje.

Ivan Novčić