Povratak

Celog su ga jutra čekali na kapiji, pretvoreni u dva para željnih očiju. Neosetljivi na kišu koja je rominjala od rane zore i povremene nalete vetra.  Četiri godine su prošle od kad su ga videli poslednji put i njegov jučerašnji  telefonski poziv ih je vratio u život. Glas sina jedinca, jedine uzdanice i roditeljske radosti, bio je kao prvi vesnik proleća koje na njihovu planinu stiže tek krajem aprila. Plakali su oboje, krišom. Ona, pogrbljenih leđa nad šporetom, dok je kao pazila da mleko ne pokipi, on, u drvljaniku, dok je s mukom sekao suvarke za potpalu. Ni reč nisu progovorili, bojeći se da ne ureknu nešto. Rekao je, doći će i ostati bar nedelju dana. Isto to je rekao i pre godinu dana, pa nije došao. Samo se  javio jednom razglednicom iz Rusije da je Vera otišla i odvela decu sa sobom. Išao je za njom u Rostov da je ubedi da se vrati, ali mu nije uspelo i celu proteklu godinu je proveo po sudnicama i s advokatima u bespoštednoj borbi za  starateljstvo nad Mašom i Ivanom.  Sada su ga sa zebnjom očekivali  nadajući se da će im doneti neke lepše vesti od onih koje su stizale prethodnih meseci.

I došao je negde oko podneva, u  nekom starom automobilu sa još dvojicom, njima nepoznatih, ljudi. Izašao je iz kola i zagrlio ih i stajali su tako, ćutke, prilično dugo, sve dok ih nije prekinuo zvuk sirene. Jedan od one dvojice je otvorio vrata i izbacio njegovu torbu na šljunak pored puta, zatrubio još jednom, mahnuo, seo na mesto vozača i dao gas. Ušli su u kuću i  tek su onda progovorili, oboje  istovremeno: „ Sine...“, ali su zaćutali odmah, videvši njegov smrknut pogled i boru urezanu između očiju. Popio je dve čašice rakije i izašao u dvorište, iako je kiša još uvek sipila. Oni su sedeli u maloj kuhinji i samo se zgledali. Vatra je veselo pevušila u šporetu i mati je ustala da ugreje ručak,  trudeći se da ne ispusti nešto iz ruku, koje su, načete Parkinsonom, drhtale na neki sasvim nov način. Otac je otišao do podruma i natočio mladog vina  i seo pored sina na stepenište:,, Dobro je da si došao, sinko,“ reče mu, "Mi nećemo još dugo, zdravlje nam je sve lošije. Majka je jesenas imala manji srčani udar, kad je čula da su deca pripala snaji i molim te da joj o tome ne pričaš, čak i da te pita. A neće te pitati. Ne sme i bez pitanja ti vidi na licu da nisi dobro.“Stevan je samo odmahnuo rukom i zapalio još jednu cigaru, nervozno gužvajući praznu kutiju. Jedna se izdajnička suza iskrala iz gordog muškog oka i skliznula niz bradu, pa je ustao nadajući se da otac to nije primetio.

Nije ni sam znao zašto je došao. Niti je želeo da o tome priča s roditeljima. Prvobitna mu je namera bila da proda šumu koju je dobio u nasledstvo od dede i s tim novcem kupi neki malo bolji auto, da bi mogao da se vrati svom nekadašnjem poslu, taksiranju. Parnica s  bivšom ženom ga je bukvalno ostavila bez ičega. Posao je izgubio čim se prvi put pojavio u kancelariji pijan i blatnjavih kolena, a i sve ostalo što je stekao za poslednjih dvadeset godina rada u velikoj građevinskoj firmi isparilo je i preselilo se u vlasništvo advokata koji su ga sve vreme uveravali da je pravda na njegovoj strani. Na kraju se ispostavilo da je osim pravde potrebno da je i sudija na tvojoj strani. A, u njegovom slučaju, sudija je izabrala stranu njegove bivše žene, Vere, Ruskinje koju je voleo toliko da je oženio, uprkos sumnjivoj prošlosti i neodobravanju svih njegovih prijatelja. I otišla je, povela decu i otišla u rodni Rostov, a on je celog vikenda grlio flašu votke i plakao. Tako pijan je i otišao na posao i usput dvaput pao, pa su ga u čudu gledali u liftu i okretali glavu u stranu kad bi alkohol iz njega progovorio. Šef je odmah obavešten o njegovom stanju, pa je pozvan na razgovor i tamo se junački držao sve dok mu nije rečeno da će dobiti opomenu, kao i disciplinsku meru smanjenja plate, zbog nedoličnog ponašanja. Tada je pijani duh pobegao iz boce i sočno opsovao i šefa i sekretaricu koja je  kucala rešenje o kazni i hteo je i da se fizički obračuna s oboje, ali su ga noge izdale, pa se sručio pored stola i utonuo u mrak. Probudio ga je doktor u hitnoj i saopštio mu da treba da je srećan što je uopšte živ, jer sa toliko alkohola u krvi obično se ode Svetom Petru u goste. Ne verujem u sv. Petra, neće me za gosta, rekao je i opet se onesvestio. Dva dana posle izlaska iz bolnice, dobio je rešenje o otkazu. Nedelju dana kasnije i rešenje o iseljenju iz stana koji je bio u vlasništvu firme za koju je radio. Ponovo je potražio pomoć advokata, ali sada nije bilo zainteresovanih za njegov slučaj. Već se pročulo da je ostao bez posla i da se propio. Ono malo  novaca što mu je ostalo u akcijama i hartijama od vrednosti začas se istopilo. Nije mogao da se zaposli u struci, nikome nije bio potreban pijani građevinski inženjer, pa je par meseci radio kao običan zidar kod nekih malih preduzimača na periferiji, dok ga i oni nisu otpustili, jer im se stalno mešao u posao. Sobu u samačkom hotelu nije imao s čim da plaća, pa ga je upravnik ljubazno zamolio da  se spakuje i ode, da ne bi morao da zove policiju. Konobarica izjednog fensi restorana koja je padala u nesvest zbog njegovih napojnica sada se pravila da ga ne poznaje i prespavavši jednu noć na hladnoj klupi u čekaonici železničke stanice, doneo je odluku da se vrati u rodno selo, ocu i majci.

Sada, kad je konačno bio tu, sve manje mu se činila ispravnom ta odluka. Kako im reći da je ostao bez ičeg? Kako im priznati da su bili u pravu kad su ga odgovarali od odlaska u Rusiju? I ako i smogne snage da im kaže, šta dalje? Kako živeti, tu, okružen uspomenama,  i duhovima prošlosti? Pogledao je oca koji  je sedeo i dalje na stepeniku, teško dišući i  tek sada primetio koliko je ovaj ostario i smanjio se. Poželeo je da  može da vrati vreme unazad i da popravi sve svoje pogreške. Majka je  prekinula njegove konfuzne misli pozivajući ih za sto. Ušli su u kuću i tek je tada, osetivši poznate mirise iz kuhinje shvatio da  je u rodnom domu i da je gladan. Ona je s uživanjem gledala kako sipa i drugi tanjir paprikaša i ćutke mu dodavala pogaču i papričice iz turšije. Već je izgubila svaku nadu da će ga videti još neki put pre no što napusti ovaj svet, pa je sada, u strahu da već sutra može otići, samo gledala u njega i ćutke posluživala spremljeno jelo. Otac nije mogao da jede.  Sipao je i mešao kašikom po tanjiru, ali su mu misli bile negde drugde. U jednom trenutku, naglo je ustao i izašao napolje. Stevan je pošao za njim i  našao ga u drvljaniku kako  sedi na bukovom panju i  mrmlja nešto sebi u bradu. Kada je prišao bliže video je da se staračka ramena tresu od bezglasnog plača i zagrlio ga i sam na ivici suza.  I tog je trenutka znao da nikada nije ni trebao odlaziti  iz tog zagrljaja i da je dobro što  se vratio, i bi zahvalan Veri što ga je ostavila, jer se ovaj zagrljaj i povratak nikad ne bi desiili da ona nije odlučila da život nastavi bez njega.