Povratak

Memljivi miris starih, prašnjavih stvari se uvlačio u nozdrve novopridošlog člana. Osećao je kako se lepi po njemu kao kakav smrdljivi sir. Te „stvari“ nije ni video, ali je znao da postoje i za divno čudo sve je to prihvatao bez straha i posebnog uzbuđenja. Što se mora, mora se. Nekako je bio svestan budućih koraka duše u sivom, prelaznom stanju između života i smrti. Malo je bio iznenađen bezbolnim osećajem, kao da granica nije ni postojala.

“Da, u pravu si, granica ne postoji!”, reče nečiji glas, ”I život i smrt, kako ih čovek doživljava, su jedno polje iluzije uma. San je njihovo zajedničko ime. Dobrodošao!”

Postojao je, a nije imao oblik, znao je, a da niko ništa nije morao da mu objašnjava. Osetio je zagrljaje majke, brata, sestre i nekih duša koje je kroz vremensku skalu ljudskog poimanja poznavao nekada, sa kojima je gradio stazu svog duhovnog uzdizanja, a zapravo ih nije video, samo nekim nepoznatim načinom je znao da su tu, sa njim. Sve je bilo tako čudno, a on je bio smiren. Bilo bi glupo postavljati pitanja, jer je odgovor stizao pre njih.

Sve je bilo tu, jasno, bez oblika, ali tu.

Pomisli da je život, kakav može biti, u stvari, pakao. Ovde, gde god to bilo, nije imao ni bola, ni besa, ni žudnje, samo nešto, nešto kao „dovoljno je , ali ne znam šta je“.

„Svi tako doživljavaju smrt, nisi ti jedini, to je tako, posebno stanje...ne postoje reči koje bi ovo ovde „negde“ definisali da biste shvatili...ali, svi prihvatite i idete dalje... Šta si ti rešio? Imaš mogućnost da se vratiš, proživiš još neku zemaljsku godinu i opet nam ovde dođeš ili da se ponovo rodiš, po zasluzi!“ Povisi glas na kraju, taj neko.

U sekundi mu se prikazao lik uplakane Marije koja je grlila njegovo mrtvo telo. Da, voleo bi da se vrati zbog nje, ali mu je užasno bilo teško, jer je shvatio da je on izazvao saobraćajnu nesreću i da su zajedno sa njim poginuli majka, sestra i brat. Njegovo neizgovoreno pitanje je dobilo odgovor.

„Da, tvojom krivicom su poginuli, zato imaš šansu da se vratiš...znam da ne razumeš, ali shvatićeš, ne mogu ništa više da ti kažem. Odluči se!“

„Hoću da se vratim“, izusti mladić.

„Dobro.“

Marija je bila očajna. Upravo je identifikovala smrskano telo svog verenika. Glava joj se raspadala od bola i tuge. Njen mobilni je uporno zvonio. Posle par trenutaka je čula glas veterinara koji je operisao Bobija, njenog nemačkog ovčara, kako razdragano viče:

„Marija, znam da ti je teško, ali Bobi je oživeo, uspeo sam da ga vratim u život, skoro neverovatno, jer je bio klinički mrtav! Znam da ti nije neka uteha, ali, eto, on je preživeo saobraćajnu nesreću...“