Povratak

Došao je jednog davnog leta, posle dvadeset i sedam  godina, u dom koji bi se mogao nazvati njegovim da je tu ostao. Sva vrata i prozori bili su otvoreni, što mu beše čudno. Nije najavio svoj dolazak, pa se nije nadao dočeku. Okolo kuće se širio neobičan mir i tišina koju je narušavao jedino poj ptica. Ovu vikendicu su nazvali Šumski raj, sećao se.   Vetar je strujao između zidova prožimajući kuću mirisima trava i divljeg cveća. Pod kojim  je gazio škripao je, kao da će se raspasti, kuća beše čista, mada je trebalo dosta toga popraviti i srediti, konstatovao je merkajući svaki ugao i tražeći nekog da vidi. Obišao je polako sve sobe, bile su prazne i tihe, poslednja vrata behu zatvorena. Zastao je da bi oslušnuo, čuo je neke ravnomerne udarce, koje je moguće pravio vetar.  Otvorio ih je pažljivo, ali i ta vrata su škripala. Ugledao je veliki razboj na sredini sobe, za kojim je radila žena duge svetle kose do poda. Brzo je tkala veštim rukama. Njegov ulazak je pomerio zavese na prozorima,  ali ona se nije ni pomakla. Bacio je letimičan i brz pogled po prostoriji, pretvorenoj  u radionicu, sa brojnim tapiserijama na zidovima, jednim doksatom pretrpanim raznim koncima i krpama i naslonjačem pored malog stočića za čaj i kafu, nasuprot prozorima. To je bila njihova soba.  

 - Hoćeš čaj? - njen glas kao da je dolazio iz neke druge dimenzije. Blizak, a tako dalek. Nije se ni okrenula da ga pogleda, ali znao je da je to ona, po boji glasa i po pokretima. Nije voleo čaj, radije bi popio nešto žestoko, ali se složio, - Može. - seo je u svoj naslonjač, koji je stajao na istom mestu kao onda kad je otišao. Očekivao je da ga nešto zapita, da ga napadne, očekivao je da vidi staricu, a kad se okrenula donoseći poslužavnik sa čajem i sa dve šolje, upitao se ko je uopšte ova žena. Ona uopšte nije ni za dan ostarila. Samo kosa beše seda, sasvim, u dugim slapovima se spuštala niz ledja. Po toj kosi video je koliko je propatila  za njim. Duga haljina, stegnuta u struku i korak lagan, gotovo nečujan, ostali su isti. Gledao je dok je sipala čaj, pitajući je da li sme da zapali.

- Ne smeš. Ovde niko ne puši.-  obradovao se, znači ima još nekog. Počeo je da govori gde je sve bio, šta je radio, a ona se vratila i sela za razboj i počela ponovo da tka. Zaćutao je za tren.

- Znala sam da ćeš se vratiti, zato sam ostala da te sačekam. - rekla je, - Idemo na trem, tamo je sad prijatnije, zbog vetra.  Kasnije možeš večerati, ukoliko želiš, ja ne jedem ništa kad zadje sunce.

- Kad zadje sunce… - nasmejao se u sebi, jer nije smeo naglas, tako nikad nije pričala. Na tremu, na stolici od bambusa, osetio je blagi umor, zapalio je cigaru. Ispijali su drugi čaj, od mirisnih trava,  veoma mu je prijao.

 – Gde su svi?- upitao ju je dok je kuća tonula u suton, zagledani u visoravni i u reku osvetljenu lampama sa šetališta. Pogled je bio divan, i sad se pitao zašto je odsustvovao toliko dugo, zašto je tražio avanture pored žene koju je mnogo voleo,  ali okolnosti su ga naterale da ne bude ovde kad je trebalo. Nadao se da mu je oprostila. Njen odgovor mu je zaledio osmeh na usnama.

- Pomrli su. - rekla je spokojno, - A ja sam ostala da čekam.- okrenula se ka njemu. Nije mu bilo svejedno kad se susreo sa njenim hladnim pogledom. 

- Mene? – upitao je sa nadom.

- Smrt ili tebe, svejedno. Zar se ostavlja žena koju voliš godinama? Znala sam da ćeš se vratiti, iako mene nisi toliko voleo kao što si pričao.  I smrt mi je došapnula da neće doći po mene dok se ti ne vratiš, a posle će odlučiti ko će od nas biti prvi. - rekla je i zatvorila oči sedeći na finoj stolici od bambusa.

- Ti si luda! Što pričaš tako? Možda ti nisi ti, a?- preznojavao se, pa je zapalio još jednu cigaru. - Nisi valjda sve pobila!?

- Koje sve, osim tvoje babetine veštice, ovde nije bilo drugih ljudi.  

- Izvini Suzana, da te pitam, jel se ti drogiraš?- žena je počela da se smeje. - Ne, ja se bavim...kako bih ti rekla, borilačkim veštinama, zbog tebe, a u slobodno vreme radim na razboju onaj ćilim u koji ću te umotati i baciti u reku ako pokušaš još jednom da pobegneš. - rekla mu je i ušla u kuću, zalupivši vrata za sobom.

- Zbog mene?! Ma daj, Suz... - ali Suzi već beše isparila. - Eto šta se dešava kad ostaviš dugo samu ženu, ona poludi, to je u pitanju, borilačke veštine i ona, ma nemoj, molim te. - bilo mu je smešno, mnogo smešno, a kad se ujutru probudio sav znojav i neispavan zbog košmara, izašao je na trem da bi zapalio još neku cigaru pre nego što nju vidi. Izgubila se sinoć negde, pa je spavao u jednoj od soba.

Ugledao je kako vežba na čistini. Posmatrao je njene graciozne pokrete, kosa joj je bežala na vetru i on osta zadivljen da je gleda. Nije imao nameru da beži, više nikad.