Preko praga

Zamolila je starog, poznatog vozača, da je odveze do kuće. Torbe su bile pilično teške, a ona umorna i neispavana. Čika Rade se samo nasmešio, rekavši: '' Ma, naravno, dete, naravno.'' Nakon par minuta izašla je iz rasklimatanog autobusa tačno kod kapije. U dvorištu je trava bila sveže pokošena i širio se onaj poznati, golicavi miris koji voli od najranijeg detinjstva. Veliki smeđi pas je nestrpljivo skakao oko kapije i veselo lajao. Prepoznao ju je, naravno. Spustila je obe torbe na šljunkoviti prilaz, stala i širokim udahom unela u pluća sve poznate boje, zvukove, mirise, oblike. Trebao joj je taj trenutak, taj esencijalni udah pređašnjeg života. Udah slike detinjstva. Kad se osećaj tihe miline razlio njenim krvotokom bila je spremna da zakorači. Reza na kapiji je popustila na prvi dodir, šarke su tiho zacvilele i ušla je pravo među hrizanteme, muškatle i bosiljak. Pas je, veselo vrteći repom, onjušio njene ruke, pa čizme, zatim torbe, u letu uhvatio komad keksa koji mu je dobacila i  čučnuo u dnu stepeništa.

Prišla je psu, pomilovala ga iza ušiju i popela se uz tri glatka stepenika. Bilo je očigledno da roditelji nisu kod kuće i bi joj krivo zbog toga, ali se brzo razveselila pri pomisli koliko će se iznenaditi kad dođu kući. Verovatno beru jabuke u voćnjaku nedaleko od kuće.Nisu mogli znati da dolazi. Nije im se javila kad je krenula, samo je majci rekla da će se uskoro videti kad su poslednji put razgovarale telefonom.

Pomerila je četvrtu saksiju od vrata...ključ je bio tu. Nasmešila se. To su stare, dobre stogodišnje šifre... Poznati, nikad zaboravljeni znaci po kojima znaš da si na pravom mestu. Otključala je, vrata su blago zaškripala, stala je i udahnula, opet. Mirisalo je na svež hleb, pečene paprike i  tišinu. I na detinje snove. Stajala je čitavu večnost na pragu, trepereći...a srce je tuklo, tuklo... Bila je tu poslednji put pre skoro dve godine.

''Dete, stigli smo!'', trgla se, obamrla iz dremeža na neudobnom sedištu, na glas šofera. Otvorila je oči i klimnula glavom, automtski, još ne sasvim budna i prisebna. Čika Rade joj je dodao torbe i pomogao  da ih spusti u travu pored kapije.''Dobro je da si došla, treba češće to da radiš. Ajde, polako...vidimo se, ovih dana.'' Seo je za volan, motor autobusa je  kašljucnuo i produžio dalje. Potražila je kluč u torbi, prišla kapiji i otključala stari, malo zarđali katanac. S mukom je odgurnula teško krilo kapije, unela torbe i stala. Trava je bila visoka i skoro da je potpuno sakrila stazu koja vodi do stepeništa. Vinova loze se popela na krov i odozgo premrežila prozor pored stepenica. Na verandi je ležala oborena mala tronoga stolica, pored saksija sa sasušenim muškatlama. Teška koraka se popela uz stepenice, stala i pogledala po dvorištu. Ambar se nakrivio, sklon skorom padu. Vrata štale su visila na jednoj šarki....a koprive i trava su bili njene visine oko taraba.

Po navici, pomerila je četvrtu saksiju...kluča nije bilo. Trgla se setivši se da drži u ruci svežanj ključeva. Na vratima je bio još jedan katanac. Isti kao i na kapiji. Stavila je ključ u bravu, okrenula i pritisla kvaku. Vrata su zaškripala, teško, čamotinjom. Miris prašine, vlage i samoće udario je posred lica. Nije mogla da uđe. Nešto ju je držalo tu na pragu, stisak je bio jak i u grlu se komešalo, a suza nigde. Otvorila je jednu od torbi potraživši sveće. Gurnula je obe torbe preko praga u hodnik i zatvorila vrata. Nije zaključala, nije bilo potrebe.

Okrenula se i sišla niz stepenice, hitro, kao da  kasni negde. U uglu nekadašnje male bašte pod verandom spazila je tri struka belih hrizantema. Poslednjih preživelih. Ubrala ih je, s tugom u pokretu ruke i zaputila se ka seoskom groblju. Ne može preći preko praga pre nego što pozdravi one koje taj prag predstavlja. A oni su taj prag prešli i otišli da gore, sa brda nad selom, bdiju nad krovom, voćnjakom i  kapijom.