Priče iz školskih hodnika - Marko

U toku prvog razreda Marko je bio povučen, čak pomalo i asocijalan dečak. Nije ta njegova odlika dolazila toliko do izražaja zato što je bio dobar đak i svoje obaveze redovno završavao, a imao je i nekoliko drugara iz njegovog i par njih iz drugog razreda. Nije konzumirao cigarete, nije se svađao ni sa decom ni sa nastavnicima, jednom rečju, bio je dete za primer. Razredni je ipak u nekom trenutku zamolio Marka da ode kod psihologa i da popriča sa njom, a nju je prethodno uputio na to da je Marko blago asocijalan. I kao što to pravila nalažu, psiholog je u razgovoru sa Markom saznala da je jedino dete svojih roditelja, da im u braku „ne cvetaju ruže“, da njemu smetaju njihove svađe, ali i to da veoma lako nadoknadi to nekim poklonom ili putovanjem koje od njih dobije. Uvek je to putovanje sa jednim od roditelja, nikada svi zajedno. Zaključila je da nema razloga za zabrinutost, da se Marko relativno dobro nosi sa osećajem odbačenosti koji ima u odnosu na svoje roditelje, što je i unela u zapisnik, ali da bi protokol bio potpuno zadovoljen, pozvala je i roditelje na razgovor. Nije bilo nikakvih problema u njihovom dolasku, u dogovoreno vreme došli su oboje gde im je predočeno da njihov odnos smeta njihovom detetu i da ne bi bilo loše da probaju da se suzdrže od svađa, makar kada je on u blizini. Naravno, to je bio samo savet, bez namere da se utiče na privatan život porodice. Roditelji, gospođa Jasna i gospodin Zoran, bili su neverovatno blagi ljudi i iz njihovog razgovora se čak ne bi ni moglo pretpostaviti da mogu imati ozbiljnijih problema. Izrazito predusretljivi, razumeli su šta je psiholog želela da im kaže i nisu se ni u jednom trenutku protivili razgovoru o odnosu čitave porodice. Bez posebno jasnog priznavanja, kroz razgovor i priču, složili su se da njihov odnos nije sjajan i da već neko vreme ne funkcioniše kako bi trebalo, ali i to da nisu prepoznali Markovo povlačenje i negodovanje zbog toga. Sve i svemu, razgovor se završio sa srdačnim pozdravom i obećanjem da će razgovarati sa njim, ali i međusobno, kako da reše problem.

Početak drugog razreda:

- Jesam razredni, ja sam slomio stolicu, nije namerno, platiće mama i tata.

- Jesam razredni, ja sam polomio klupu, nisam baš hteo, našla se na putu, platiće mama i tata.

- Jesam razredni, ja sam otkačio sva tri vodokotlića u muškom wc-u, platiće mama i tata.

- Jeste razredni, platiće..... platiće..... platiće......platiće........

Markovi mama i tata se razvode. Rekao je Marko psihologu. Plaćaju, kaže, advokate, ročišta, veštake, sve plaćaju, za kuću, za stan, za zemlju, za moje, za tvoje... Neka plaćaju onda i njemu. I on je njihov. Marko nikada nije imao problem da kaže šta ga muči. Kada ga neko pita. Osim ako ga ne pita, neće govoriti o tome. Bilo je jasno da mu treba pažnje, da se oseća usamljeno i da to nije njegov izbor. Da nije povučen već da ne ume da kaže ako nije pitan. Da ne ume da pokrene poznanstvo, da ne ume da napravi prvi korak, da ni ne govori, ako nije pitan. Ako se niko ne seti da pita, on ćuti. I ćutao bi verovatno zauvek. I činio ono što mu je činiti, kako je on mislio, a nije pitao, da li je u redu. Njegova specifičnost je upravo to što, ako ga dobro ne posmatraš, nećeš ga nikada upoznati.

Još jedan sastanak. Ovog puta u kancelariji direktora. Jasmina i Zoran, razredni i Marko. Disciplinski postupak je prošao prilično dobro. Ukor direktora i smanjena ocena iz vladanja, bez mogućnosti da se popravi. Svakako ostaje u školi, što je bilo najvažnije. Još jedan razgovor na hodniku psihologa i roditelja.

- Gospođo Jasmina, gospodine Zorane, ja znam da vam je strašno teško, ne mogu ni da zamislim u kakvom ste nezavidnom položaju, molim vas, pričali smo već o tome, jeste li onda razgovarali sa Markom?

- Nismo, odlučili smo da je ovako najbolje. Kad sve bude gotovo, više neće biti izložen našim stalnim raspravama i svađama.

- Molim vas još jednom, ne kao psiholog, kao roditelj roditelja, kao prijatelj, kao neko ko je mnogo puta pričao sa Markom, razgovarajte sa njim kao sa odraslom osobom, kao sa ravnopravnim članom porodice, pitajte ga, rećiće vam sve, samo ga pitajte.

Još jednom su poslušali, kao i uvek, bez opiranja, bez negiranja, bez problema. Za vikend su svi zajedno, kao retko kada, otišli na vikendicu u planini i razgovarali sa svojim sinom. Niko ne zna tačno šta se sve tamo događalo, niko nije pitao, ali Jasna i Zoran su ostali u braku, nisu se razveli. Da smo pitali Marka rekao bi nam. Ali nismo pitali. Nije više pravio probleme. Ocene su mu se malo smanjile, ali to je valjda taj period kada se druži, kada se zaljubljuje, kada je dosta toga u životu važno, pa se ne stiže na sve strane. Nismo pitali i zato što smo prećutno osećali odgovornost za nastalu potrebu da se jedan brak okonča. Pričali smo o tome kao da se o tome u školi priča. Kao da je lako stati na žulj, kao da je potrebno ispravljati stvari koje ne poznajemo. Pričali smo, a možda i nije trebalo.

Ima te dece, koja svoju bol boluju u sebi, koja imaju svoje načine da vladaju svojim životima, da svoja carstva ruše i ponovo prave u sebi. Njima nisu potrebni majstori za gradnju. Njima je potrebno samo da im niko ne kaže šta treba da rade. Znaju oni to sami od sebe, samo o tome ne pričaju. Osim ako nisu pitani. A i onda kada su vidno u problemu, nemojte ih pitati ništa. Možda vaša pomoć ne pomogne, pa pokvarite staklene noge na kojima im stoji carstvo. A oni bi ga sami popravili, ni ne znajući kako. Tako, sami od sebe, ne misleći o tome, znaju uvek šta treba da rade. Samo ih treba krajičkom oko posmatrati, za svaki slučaj, da se priskoči u pomoć ako carstvo krene da se ruši, da se spasu od ruševina. Ali ne pre nego sami probaju da ga održe u životu. Jedino tako nastaće veliki ljudi. U suprotnom, napravićemo haos u haosu.