Ptice su pevale noću (prvi deo)

To proleće je počelo još uvek zimovito, sa malo sunca, a i kada bi se pojavilo, nije davalo nikakvu toplotu, već samo jasniju sliku fasada zgrada, zimzelenog poleglog žbunja, vazdan nekih tipova jelki, koje je izgledalo neuredno sa polomljenim grančicama i polovinom opalog igličastog lišća. Valjda je to zelenilo davalo neki privid prigušene toplote, odnosno toplijeg subjektivnog osećaja, za razliku od gradskog termometra koji je skoro svakog dana ispred broja imao znak minus. U njenom životu se, kao u ogledalu, ocrtavala vremenska prognoza. Prolazila je i deseta hladna godina, bez obzira na godišnja doba u kojima je, u letnjem periodu, bilo čak i nesnosnih vrućina. Soba je uvek bila zamračena, voda u česmi hladna kao sa izvora. Za vreme letnjih žega, koje nije ni osetila, jer nije izlazila iz stana tokom dana, noću je otvarala sve prozore, pa je pred zoru, drhteći pod prekrivačem, pružala ruku prema tankom zeleno-belom ćebetu koje joj je bilo na dohvat ruke i u polusnu ga prebacivala preko sebe. Opet ugrejana, tonula je u novi san. I u tim, jutarnjim časovima, počela je da sanja.

Možda je sanjala i noću, ali snova se nije sećala. Jutarnjih snova se sećala do svakog detalja i tokom dana po nekoliko puta isti san proživljavala i razmišljala šta bi ovo ili ono moglo da znači. I uspevala je da tumači snove nekom svojim tajnom sposobnošću. Recimo, ljude koje nije viđala godinama, a pojavljivali su joj se u snu, u roku od dan-dva viđala je na ulici, prodavnici, u prolazu ili kafiću. Par puta se i ražalostila: nakon pojave u snu određene osobe, već sutradan je čitala njenu umrlicu na oglasnoj tabli... Međutim, snovi su je, takođe, dovodili i u stanje radosti. Sanjajući nekoga u nekom teško razumljivom i opisivom snu, čula je lepe vesti o toj osobi. Tako se onomad Maja porodila i dobila dvojke, a Sanju je videla na fotografijama obližnje fotografske radnje kako se u predivnoj venčanici, veoma radosno osmehuje zgodnom mladiću koga se seća još kada je bio dete. Ali, imala je ona i još jednu vrstu snova. Iz tih snova se budila zajapurena, oznojena, obasjana nekom čudnom srećom, ispunjena iznutra, raščupane kose, vlažna tamo gde odavno nije bila vlažna. Osećala je hiljade ruku na svom telu, bezbroj utisnutih, nevidljivih poljubaca od kojih su joj usta bila otekla i purpurna... Postelja je bila u haosu. Jorgan popreko okrenut, više je bio na podu nego na njoj. Držala je jedan deo jorgana, tek da ne spadne, čvrsto među butinama. Probuđena iz takvog sna, nije imala ni trunku želje da se pomeri, da pusti taj zgužvani deo jorgana iz snažnog stiska nogu. Gornji deo pidžame joj je neka noćna sila otkopčala i otkrila njene još uvek lepe, bujne grudi. Donji deo pidžame, sav uvrnut, spustio se ispod struka i ostavio go deo struka koji se u predivnom luku spuštao od ispod grudi do početka bedara, gde se usekao lastiž i zaustavio pidžamu.

Narednih dana je često padala neka sitna kiša. Izlazila je samo kada je morala. Ispod kišobrana sa žutim suncokretima, gledala je gde gazi. Pored barica, drveće na trotoarima je puštalo godinama korenje koje je razbilo asfalt. Kada je kišobran udario u nešto, brzo ga diže i nekoliko kapi kiše joj upade u oči i zamagli pogled.

- Dobro veče. Izvinite, ja sam kriv. Ako nisam video Vas, morao sam da vidim barem taj predivni kišobran - reči izgovori u jednom dahu, pomeri se u stranu da prođe i budno isprati njen hod, da ne zapne o neki koren, stavši na korenje a nju puštajući da prođe bezbedno. Nije ništa rekla, samo je podigla kišobran i uspravne glave prošla pored njega. Stojeći na izbočini korena drveta, čini joj se dva puta viši od nje. Kada je dobrano odmakla, samo se stresla od neke jeze koju nije izazvala hladnoća i sebi u bradu reče: Brrrrr...

U subotu je otišla u cvećaru i kupila pet belih kala sa gipsofilisom i par širokih ukrasnih zelenih liski. U kiosku, na ulasku u gradsko groblje, kupila je sveću od pravog voska i zaputila se putem kojim ide, evo, već 10 godina. Skoro su postavili betonske hrapave pločice i bilo je mnogo lakše ići po njima. Da ih nisu postavili prošle godine, sada bi, kao i ranije u ovo vreme, gacala po blatu koje bi se slagalo na potpeticama i sa svakim novim korakom gomilale ”štikle“ od blata. Pri kraju puta bi jedva hodala od težine u nogama... Sada je išla po čistim pločicama, mekim nečujnim korakom. Odavno je prestala da plače. Uzimala je vazu sa cvećem, odlazila do raskršča popločanih staza, bacala u otpad uvelo cveće, prosipala ustajalu i smrdljivu vodu, ispirala vaznu, a onda ulivala svežu vodu. Kale su se raširile po vazi i njihova belina uvijenih listova i dugačkih jarkožutih tučkova isticala se na crnoj pozadini mermera. Nesvesno iskrivi glavu i osmehnu se tom lepom prizoru, a onda posrami. Bože, šta čovek može lepo da vidi na groblju, pa još i da se osmehuje. Da je neko vidi sa strane, rekao bi da nije normalna. Ostale poslove oko uređenja grobnice radila je automatski i, završivši ih, sede na klupu. Tako započe unutrašnji monolog sa pokojnikom. Dogodilo se to i to, umro je, već znaš ko i... Više nije bilo tema za priču. Ostalo vreme je presedela ćuteći i gledajući prolaznike, otpozdravljala i odgovarala kratko. Pri povratku, zaustavi se kod grobljanske česme, opra ruke i obrisa ih pripremljenim papirnim ubrusom, ubaci ga u korpu za otpatke i krenu prema centru grada.

Sedela je na zapadnoj terasi i uživala u jutarnjoj hladovini. Odnekud joj, na samo stotinku sekunde, u dva namaha, ulete u nozdrve morski vazduh. Volela je kada se to dogodi, to je bio njen déjà vu, mada nikako nije mogla da rastumači otkud u brdovitim predelima, ispod velike planine usred kopna, taj morski miris. Možda je to samo neki delić sećanja u njenoj kori velikog mozda izbacivao zaiostale mehuriće morskog vazduha iz davnih godina kada je odlazila na more. Neka varka i igra čula jeste, ali i nije joj toliko bilo bitno da se bavi daljim istraživanjima, jer sada je već dolazio do nje prijatan planinski vetrić koji će za sat vremena biti ugušen u dnevnoj letnjoj temperaturi. Raširila je gole ruke i prihvatila vetrić da joj uđe u kosu, kroz dekolte i otvore na rukama, provuče se u njena nedra, sklizne niz meku baršunastu kožu golog stomaka i izađe ispod suknje. Evo, može još jednom, samo je trebalo sačekati novi vetrić... Na susednoj terasi spazi svoju dragu komšinicu i pozva je rukom. Pile su tek umlačen nes, a posle njega hladan domaći sok od zove u kratkim gutljajima i obe zaključiše da ih retko šta tako osveži kao sok od zove, sa parčićima limuna, lepo rashlađen. Pričale su o svojim poslovima, razmenile neke recepte.

- Znaš da smo dobili novog komšiju? - upita Mira. Silvija samo podiže obrve i uputi joj pogled.   - Uselio se u prazan stan na četvrtom spratu. Fin neki gospodin. Radi kao arhitekta. Onim Francuzima na Okučju pravi kafanu.                                                                                                            

 Jedino je Mira mogla sa njom da se šali. Tako ju je i ovaj put pecnula:                                                                   

- Pa, draga Silvija, mogla bi ovde da se malo potrudiš - zvonko se nasmeja i blago je prigrli.        

- Dosta si bre, ženo, sama! Prođoše ti tolike godine u žalosti. Da si se barem prvi put udala, pa da znaš da si sada udovica, a ne ovako...

Uveče je, nakon žege, pomerila teške zavese i otvorila vrata od terase i sva tri prozora u sobi gde je spavala. Volela je da posle tuširanja i tanke batistane spavaćice legne preko pamučnog prekrivača i, raširenih ruku i nogu, još malo uhvati svežinu pred san. Pogledala bi šta ima na TV ili pročitala koji list knjige i tako ulazila u san. Bez tog rituala nije mogla da zamisli da uplovi u san. Jedino bi neki izuzetno uzbudljiv film mogao da je održi budnu, inače bi je TV uspavao već posle pet minuta. Noću se samo pomerila da dohvati daljinski, ugasi TV i opet zaspi, kao da se nije ni budila na par sekundi. Međutim, to veče ostade budna.

Nastaviće se…