Rađanje

Dugo je čekala da sneg ustupi mesto proleću. Činilo joj se da je zima predugo trajala. Možda i godinama. Sa prvim zelenim listovima njena nada je porasla toliko da je mogla da dohvati beličaste oblake koji su tek blago zaklanjali sve jače sunčeve zrake. Bila je puna očekivanja. Nove latice i pregršt boja u njenim zatvorenim očima pretvarale su se u najrazličitije slike koje su bile toliko žive da im je miris mogla osetiti. Budila se zemlja. Budila se i ona sa njom.
Pa ipak, postajalo je sve tesnije. Zidovi su joj pritiskali zglobove i koliko god se trudila da ne misli na svoju tešku pokretljivost, nešto joj je u grudima govorilo da joj tu nije mesto. Ideja o tome da se ustajali vazduh prostorije i preteški zidovi naslonjeni na njen vrat, mogu pobediti, rasla je gotovo jednakom brzinom kao i stabljika visibabe kada se pojavi sunce iza brda. Delovala je tako mekano i sigurno, ta ista postelja u kojoj je sada umirala, kada je odlučila da se u njoj nastani. Mirisala je na proleće. Ovo isto proleće koje joj je sada donosilo nemir. Danas je gušilo. Juče mu se radovala. Jastuk je bio prevelik, dušek pretvrd, kapci preteški. Zaboravila je kako se diše.
Koža joj je svakog časa postajala sve vrelija i vrelija. Bolelo je na mestima koji su bili najviše prislonjeni na uzani okvir vrata. Peklo je toliko da više nije imala izbora. Hoće li joj sloboda otvoriti oči, ili će je ubiti? To pitanje je još jedino stajalo između ostarelog jastuka i hodnika. Nije nikada bila kukavica, ali ovo je bio put u nepoznato. Dozivalo je proleće toliko glasno da više nije mogla ni da zaspi. Znala je da, ako sada ode, nikada se više neće vratiti. Bilo je lepo dok je bilo lepo. Vreme je za neka nova neba. Za neka nova proleća. Za život otvorenih očiju.
Glavom je razbila vrata i bilo je lakše nego što je očekivala. Dugačak hodnik je bio mokar i preteće živ. Zatvarao joj je put kako je nailazila i morala je svakim korakom ponovo da napregne sve mišiće u telu da bi se probila kroz klizave stege. Kada je već mislila da će se tu završiti njen san o slobodi, ugledala je svetlost. Bila je jedva primetna, ali je mirisala na proleće. Pojurila je brže ostavljajući iza sebe delove pocepane kože. Bolelo je čitavo telo. Grudi su se spremale za vazduh. Srce je kucalo sve brže. Izdržaće. Već je bila sigurna u to. Poslednji pritisak na ramena, dubok uzdah i trenutak kasnije bila je napolju.
Topao i blag mlaz vode prao joj je krv sa očiju. Pogledala je. Sunce joj se nasmejalo. Nasmejala se i ona njemu.
-Gotovo je mila, odmori se sada, rodila si prelepu zdravu devojčicu. Žive bile obe