Sajdžijine tajne (prvi deo)

Ušla sam prvi put u tu malu, neuglednu baraku kada sam imala devet godina. Držeći se za ruku svog dede, očiju raširenih od radoznalog iščekivanja i radoznalosti, bez daha sam upijala neobične slike, presvučene najfinijim slojem patine, koje su me dočekale na zidovima, u svojim posivelim ramovima iza potamnelog stakla. Došli smo, deda i ja, da kupimo sat. Sat, za mene

U najosvetljenijem delu te čudne prostorije, pored prozora, za stolom koji je ujedno bio i prostor za rad sedeo jew jedan čičica neodreženih godina, tankih, prosedih brkova i s beretkom na glavi. Nije ni podigao pogled, kada smo ušli, sa rasklopljenog mehanizma minijaturnih delova, koji je svetlucao na stolu pred njim. Samo nam je ćutke pokazao dve stolice levo od sebe i nastavio da lupom lovi male šrafove i zupčanike i da ih pincetom spušta u kućište ne veće od kovanice dinara. Naravno, ja tada nisam znala kako se zovu te čudne sprave kojima je baratao, i baš zato je moja detinja ljubopitljivost bila tako velika. Na trenutak su nam se pogledi sreli, i njegove sitne, treperavo sjajne zenice upile su se u moje. -Priđi, slobodno. Mahnuo mi je rukom, pozivajući me, a ja sam upitno pogledala dedu. On je klimnuo glavom u znak odobravanja , i ja sam u trenu bila pored sajdžijinog stola, punog nepoznatih sprava i sićušnih alata. Bilo mi je neobično da u prostoriji nije bilo drugih satova osim jednog velikog, sa klatnom i kućicom za kukavicu, na zidu iznad majstorove glave, koji je glasnom tik-takanjem ispunjavao radnju. Drugi je krasio levu sajdžijinu ruku, kojom je držao majušno kućište, ali, taj sat nije radio. Lepo sam videla da nema veliku kazaljku, a da mala stoji na broju 12 i ne pomera se. Video je moj začudjeni pogled i nasmejao se: - Ne radi, jer sam ukinuo svoje vreme. Zaustavio sam ga, kako bih mogao da ga popravim. Onda sam otkrio da mogu da ga zaustavim sasvim, i da vreme u njemu okrenem unazad.

Gledala sam ga s nevericom, pa se nasmejao, i sklopivši sasvim mali satić pred sobom, pozvao mog dedu da se približi: - Gledaj, Vitomire, ovo je ono što si ti tražio za tvoju unuku. Ali ja nisam siguran da li će se njoj dopasti da ima ovakav sat. Zato ti neću ništa naplatiti, bar ne dok ona ne odluči šta će s njim. Ako ga zadrži i sačuva, sama će doći jednog dana i ispuniti naš dogovor za cenu. Dotle, ne treba ništa. Samo da popijemo po jednu, valja zaliti dobar posao, za sreću.Pružio mi je malu, svetlucavu napravu koja kucka, postavljenu na kaiš od zelene kože, i zadovoljno se nasmešio, podižući čašicu prepečenice, u kojoj se zlatio sunčev zrak iz prozora.