Samo da bakuta umre

Dlanom je, preko kolena, peglao izgužvan kladioničarski listić. Nakon što je utvrdio da je prvobitno gužvanje bilo ispravno i da se ništa tokom noći na listiću nije promenilo, usledilo je novo gužvanje i bacanje preko ramena. Zgužvani listić pao je pored zgužvanog oproštajnog pisma njegove supruge. To oproštajno pismo ispunjavalo je sve standarde oproštajnih pisama. U njemu je saznao da je napušten, da je odvela i dete sa sobom, da je ne traži i da više nije mogla da izdrži.
Zvuk telefona ga je i zvanično rasanio. Umesto uobičajnog „Halo“ usledilu su gromke optužbe njegove majke da je nehajan, da je ološ, ispičutura, kockar, probisvet i tradicionalno „da je isti kao njegov otac“. Nevoljan da se u raspravu upusti, priznao je sve izrečene optužbe na sopstven račun i prekinuo je vezu.
Zapalio je cigaretu i dok je povlačio prvi dim, palcem je prebrojavao koliko ih je u kutiji ostalo. Bilo ih je još šest. Premalo za dalje planove tog dana. Uzeo je telefon i pozivao je svoje prijatelje, odnosno, one za koje je smatrao da bi mu eventualno mogli pozajmiti neku paru na neki neodređeni period. Usledili su, ponovo, uobičajni razlozi zašto mu novac ne mogu pozajmiti. Odustao je nakon:“Pa gde baš danas...da si me juče pozvao imao sam neke pare...“
Otvorio je frižider, prošarao je pogledom po njemu, a zatim ga zatvorio ne znajući ni šta je u njemu video. Svakako, ono što je tražio u njemu nije postojalo. Tražio je  nešto što bi mu pomoglo da razbistri ovo letargično jutro. Suvog grla, seo je u fotelju i zapalio je još jednu cigaretu. Ostalo ih je još pet. Kroz kolutove dima gledao je zamišljeno. Negde daleko, postojala je jedna žena koja bi mogla biti na umoru. U godinama je kada bi tako nešto bilo sasvim za očekivati. Ta žena, koja je iza sebe imala dva pokojna muža i neznano mnogo pokretnih i nepokretnih nekretnina, baka je po ocu ovom nehajnom ološu, ispičuturi, kockaru i probisvetu. Njegov otac je uživao u blagodetima njenog bogatstva sve do njegove prevremene smrti. To bogatstvo omogućilo mu je da živi punim plućima u svetu poroka, a sve to mu je omogućilo i brzu smrt. Njegova smrt je trgnula njegovu majku pa je iz tog razloga „baka zavrnula slavinu“, a iz istog razloga njen unuk nije sa njom u idealnom odnosu. S obzirom da je jedini njen unuk i naslednik, verovao je da će se sve njegove muke rešiti nakon što se baka upokoji, a on nasledstvo dobije. Uistinu, samo je on u to verovao. Njegova majka je, na primer, ubeđena da bi mu to nasledstvo dalo samo vetar u lađa na životnoj stranputici na kojoj se već dugo nalazi.
Kolutovi dima od cigarete su se nizali, a sa njima i njegove misli: „Samo da bakuta umre, samo to. Sve će biti totalno drugačije. Uzeću sina od one rospije i vodim ga na krstarenje po svetu, da vidi dete šta je život. Zatim ću totalno srediti svoj život. Pokupovaću stanove i lokale i živeću od kirija. I više se neću ženiti. Definitivno ne. I manuću se ovih kockarskih zanimacija i alkohola. Možda samo vikendom, treba čovek da ima izduvni ventil.“
Iz sna ga je ponovo probudio kašalj. Ispljunuo je krv na pod, a zatim je ustao da se umije i očešlja. Vratio se iz kupatila i u prolazu je šutnuo zgužvane papire na podu. Ciljao je između nožica od stola i sa oproštajnim pismom je uspeo da postigne gol. Proslavio ga je tako što je podigao ruke ka plafonu. Protrljao je ruke i ponovo je seo u fotelju samo što je ovog puta uključio televizor. Zapalio je cigaretu. Ostalo ih je još četiri. Možda i progura ovaj dan. Možda i čitav mesec. Godinu dana sa četvrtim stadijumom kancera pluća teško da će progurati.