Samo nemoj o životu i ljubavi

- Tako sam se isplakala juče, ko da mi je zadnje! - reče mi prijateljica dok smo pile kafu.

- Šta ti bi? Neki razlog? - pitam.

- Koji crni razlog treba ženi od pedeset godina da plače ko kiša? Samo mi još fali da tražim razlog. Tek onda ne bih nikad prestala s kuknjavom. Kad se osvrneš za sobom, kad shvatiš koliko je malo bilo razloga za osmehe, dodje ti da se ubiješ a ne da plačeš.

- Možda smo samo sjebana generacija. Ne treba kriviti sebe zbog nekih stvari koje nismo bili u stanju da promenimo.

- I ne krivim se. Samo mi nije jasno gde sam straćila godine. Deca. Lepo je to, ali deca odu. Odoše mi. Jedno ode, drugo se sprema. Počeh da se osvrćem gde ja ostadoh. Ne smem ljudski ni da se osvrnem. Ostajem sa zidovima.

Namrštih se, više za sebe. Predobro znam kuda vodi razgovor. Žena je uvek žena, makar imala i pedeset. Sahrane nas pre vremena. Otpišu nas još sa četrdeset. To se dogodi nemo, ćutke. Tek prodje osuda, tiha kao dašak vetra u vrele letnje noći. Naježiš se. Posle spoznaš da je ježenje od straha, od aveti, od bola u krstima i iskrivljene kičme. Niko te ne zarezuje. Svako ima svoju bol. Svako nosa svoj paketić doživotnih pilula protiv vrlo ličnih bolova. Nekad ti se učini da već vidiš sopstveni grob i na njemu spomen, tvoju sliku iz mladjih dana, tvoje ime. Tvrde da je porodica osnov zdravih odnosa, zdravog života, svega zdravog i lepog. Nisam baš sigurna koliko postoji porodica posle pedesete. Do tad neminovno shvatiš da nemaš pojma ko je osoba s kojom spavaš u istom krevetu. Deca su ljudi i odu od tebe. Trebaš im da si na broju, da znaju da postojiš negde, bar dok i sami ne dodju u tvoje godine. Roditelji ti pomru, ili su na korak od smrti. S rodbinom se vidjaš dva, možda tri puta godišnje. Sve što se dešava u tvom životu sam iniciraš, da ne bi video koliko si sam, da slučajno ne bi sebi dopustio spoznaju stravične samoće.

- Nekad sam tako verovala u život i ljubav! - reče ona sa setom u glasu, jedva čujno.

- A danas?

- Danas znam da sam je tako naivno propustila, da sam tako naivno dozvolila da prošeta pored mene.

- Ko? Život ili ljubav? - pitam.

- Oba, draga moja! Jer to je jedno. Kakav život možeš da imaš kad ti je ljubav u komi, na aparatima, biljka?

- A šta bi ti?

- Ih, šta bih! Ja bih da još jednom poverujem da postoji. Ja bih da me neko makar doživotno laže i uverava da ljubav postoji.

Ućutah. Gore cigarete. Sakrivamo suze koje naviru u dimu. Srčemo kafu da dalje ne govorimo, da same sebe ućutkamo dok ne prodje istina o usranom životu. Mislim se, onako, za sebe:

„Sahranite me, ako boga znate, samu! Ako prokletinja ne postoji, ako je sve bila laž, obmana... Sahranite me samu, na nekom mestu gde niko sem zverinja ne zalazi. Nisam za drugo. Bacite neku stenčugu, da ne mogu ni da me otkopaju bez bagera, bez par štapina i fitilja, bez kresiva. Ne želim ni samu sebe da vidim takvu. Ne želim da budem par krtih kostiju, malo krvi i mesa, ono tuge što će se raspasti i nahraniti crve. Crvi su bića koja ne zaslužuju da jedu moje lažljivo meso, moju lažljivu krv, moje lažljivo srce. Nek jedu šta drugo, neku crkotinu koja nema ime čoveka, a ne sudbinu prašine i suza."

Radojka Rea Sartori