Šarlo te gleda – kratka priča o Smrti

"Bukovski je govorio da Smrt puši njegove cigare, i, dobro, to mi je sasvim jasno i logično, ali čime li se onda ovaj život napušio?», pomislio je upravo osvanuvši u ropcu. Kašalj postaje sve gori, ostalo je još samo malo pluća.Vazduha, i onako, nikad nigde, nema razloga za brigu. Za strah – daleko bilo. Grbavi stvor je iz planina vukao posivele senke, visoke, daleke, a tako blizu svemu.Još jedan dan. Rekli su: «6 meseci».«Najviše». I rekli su: «Bolje da ih proživiš kao čovek, nego da se mučiš...». «Hvala na lepim željama. Nisam čuo lepše u čitavom svom veku, koji sam, od početka do vas, proživeo kao pas.», odgovorio je. I nasmejao se. Glupa, slučajna i tako namerna rima. «Kao i uvek», pomislio je i nasmejao se još jače, shvativši da su mu upravo (i konačno) i to «uvek» skratili. Ili odbrojali, svejedno.

Još jedan dan. "Nešto je sigurno ostalo", shvatio je nakon što ga je ogledalo podsetilo kako nema više ničega. Otvoren prozor s pogledom na kišni maj je to potvrdio, klimnuvši svojim razvaljenim krilom u znak odobravanja, od vetra. Kroz njega je mogao da vidi kako se nebo ne vidi. «Možda i umrem danas. Možda to ovako izgleda?» Zvonila su odnekud i zvona gradske crkve. Video je komšinicu sa trećeg sprata, kako se, žureći negde, na brzinu krsti. Sredovečna žena, olinjala dama iz te provincije u centru grada. Jedna od onih koji «na brzaka» komuniciraju - s bogom, s ljudima; sa sobom nikada. «Da li je uplatila molitvu za ovaj mesec?», pitao se. Ponudila je to i njemu, jednom. «Za zdravlje.». Nije navikao da se moli, a i onda kada je to mogao ili morao, nije običavao da plati, kao što nikada molitvu nijeumeo da naplati. «Zapalite cigaru za moju dušu na donjoj polici za sećanja, kada svratite do boga. Hvala unapred.»Bože, koliko je mira bilo u njemu dokga je ona izbezumljeno gledala. I danas zamišlja to lice kada zverajući u plafon pokušava da nađe način da zaustavi Ili pokrene dah, pred spavanje ili buđenje. Sa osmehom, naravno. Za zdravlje!

Još jedan dan, dakle.Trebalo bi razmišljati o njemu, ali sutra nije izvesno, pa čemu umarati mozak? Ako ceo svet može tako, zašto bi i sam radio drugačije? Zato što je drugačiji, neprilagođen? To su, ipak, Oni rekli i govorili uvek. On je samo znao svoje ime i uspevao da ga bez greške izgovori, svaki put. To je, dakle, bio dokaz da mu je čitav život išao od ruke. I da sad može mirno da umre.Trebalo bi razmišljatii o tome. Drvo života i Drvo znanja, tj svako jebeno drvo do drveta, otvaraju mogućnost da se skrate muke.Obesiti se. S vratom na kome je dovoljno dugo nošena, natovarena Iskustvom, Knjiga života. Možda baš u ovaj dan. «Grbavi stvor bi se snašao i bez mene. A, i biće da će biti kiša i posle svega.», mislio je. Ono što je raslo u njemu, grizući mu dah po dah, mislilo je kako da poraste. Zanimljiv slučaj. Baš kao i Život, odavno zero za posmatranje.To se, u njegovoj sredini, obično kaže za ludake. Njemu su to rekli nebrojeno puta.Pre nego što su ga odbrojali. Od tada ga svi vole. Možda se i mole za njega. Za Život, dakle. Za zdravlje!

Još jedan dan, konačno. Shvatio je to gleajući kako se na samom kraju njegovog pogleda igraju dva plava svetla i tope u sivoj senci koju je Grbavac uspeo izmeđunjih da provuče. Čuo je i nek izvuk. Zvona ili sirena? Hitna pomoć osuđenom na bespomoćnost. Smejurija.«Naručite mi buđenje», hteo je da kaže.Prekinuo ga je neprijatan ubod igle u venu, i novi ropac... Kao kad se budi...

Jedan dan, opet, isvi ga vole. Na krstu je pisalo samo «Šarlo». Bez greške, i ovaj put. Ni godine, ni prezimena. Nije želeo ni krst, ali je odustao od svojstvenog mu tvrdoglavljenja kada je shvatio da nema drveta u obliku njegovog osmeha. «Ko može da ugasi mrtav kreč? Ko može da uobliči belo?». I tako, poneo je svoj krst.Zapravo, krst je poneo njega. Bio je maj, naravno, bila je kiša, svakako, i bila su zvona. Komšinka sa trećeg sprata, obučena u proleće, s tamnim naočarima koje su, na sreću, skrivale više od pola njenog obojenog lica, verovatno izraženog taman tako da On može mirno da se uspava (ili, ipak, probudi), stajala je jedina pored novog putokaza za Šarla. Oduvek je znao da ga nije volela.

U porti, na donjoj polici za sećanja među desetak voštanica gorela je cigareta. Bukovski je odavno umro, prijatelja nije imao, komšinica je mogla jedino toliko da bez njegovog znanja plati nekom iz božje administracije da mu pročita «večnaja pamjat», ali ne i pristati na ono pred čime se zgranula kao pred samim đavolom (sve pomerajući se s mesta)... Ko se to onda setio Njega najzad pomerenog s mesta, konačno?! Možda je Smrt počela da puši Šarlove cigare, ili se to Život nesmotreno razotkrio?

Grbavi stvor je iz daljine gulio njegov krst između dva drveta. Kišom, kako se i očekivalo. «Biće da će biti kiša...». Nastavljao je siguran da lje u nove majske prozore da budi i uspavljuje, pomalo I sam natkriven nekako čudno sivom, sivom senkom. Da je mudar, bar kao Bukovski, ili glup, barem koliko i Komšinica sa trećeg, Grbavac bi znao da se stvari ne zaboravljaju na donjim policama. Tako je slaba šansa da ih na vreme, ili ikada vidimo. Ovako, ostalo je samo ćutanje. I u Knjizi života upisana nova stranica: «Ne okreći se. Šarlo te gleda.»