Senke u kišnim noćima

Često odsutan, u šetnji, za kafanskim stolom, odsutan od sebe, u sopstvenim lutanjima, živeo je. Ime potpuno nevažno, baš kao i godine, status, bilo šta lično bilo je nevažno. Nije bio broj, nije bio ni bilo ko posebno važan. Jednostavno, bio je ime i bezime, sve i ništa. Postojao je u danima, koji su se nizali u kalendarima, u godinama u kojima je stario, u prepešačenim stazama, u odsutnim pogledima, a najviše u neizovorenim rečima.

Jedan, „slučajni“ događaj, probudio je blagi osećaj nesigurnosti.Skoro da se sudario na ulazu zgrade, u kojoj je živeo sa... Jednostavno, kao da je odskočio pri prolasku senke nepoznatog. Nije sebi objasnio zašto sasvim običan susret, koji se dogodi bilo gde i bilo kada, ali miris nevolje, miris nevolje, danima je nosio u šalu, jakni, nozdrvama, pogledu. Učinio se sebi paranoičan, pokušavajući da razložno ubedi sebe da to je  varka, da stari, a  sa godinama poprima strah nepoznat mladosti.

Logično, pomislio je, sasvim logično je da je potpuno nelogičan u paranoji. Što pre, udahnuvši, što pre mora sprati izmišljeni miris i biti ono što jeste. Nastaviti sledeće dane, kao što su bili.

Nastavili su se mirni, usporeni dani i on je uspavano živeo, kao mali grad pokriven snegom. Ništa se nije dešavalo, osim smena dana i noći i tako u ponovljenim nizovima. Možda nekoliko dana pred Božić, po ledenoj večeri, blago zagrejan vinom, pažljivo je koračao gledajući kroz zamagljene naočari ispred, prateći stazu od utabanih koraka, sveže ugaženih, koji su bili putokaz.

Odjednom oseti neku nelagodu, neku potmulu slabost tela, zastajući, trljajući oči, u nadi da trenutna slabost odleteće... Stajao je minut, nekoliko minuta, možda i više od desetak minuta  ukopan u mestu. I ono malo više popijenog vina kao da je isparilo, kao... Učini mu se poznat miris da lebdi oko njega. Preoznatljiv mu je baš kao što pažljiv muškarac i u tami prepoznaje miris tela baš te žene.

Pokušavao je, iz sve snage, da se seti otkuda taj miris kao oblak je oko njega. Kišna senka, sam poče mrmljati sebi u bradu,  najpre konstatujući sebi znano značenje, ali sve više i više osećao je slabost, činilo se da gubi svest, da ponire...

Zraci zimskog dana koji su budili sobu u neredu, budili su ga. Teško je otvarao oči strahujući  da...poslednje čega se sećao bilo je da je na nekoliko koraka pred...zaspao...činilo mu se da ga je ...kišna senka...ponavljao je u sebi...da taj miris...