Šepavac

Rezbaren ram od lipe krasio je goblen na zidu, tkan nekada veštim prstima stare gospođe. Na goblenu je prikazana devojka koja je tkala goblen pored vodopada.
-Žal za mladošću...- promrmlja čovek koji je hramljao.
„Vodopad bi mogao da simbolizuje život, buran, hladan, kao nešto što brzo prolazi i otiče...pa da“, razmišljao je ćopavac zagledan u umetničko delo a onda je nešto zapisao.
-Lepa Vam je ova vitrina.- obrati se čovek staroj gospođi.
-Stara je koliko i ja i nije ništa manje oronula od mene. - odgovori gospođa - Jeste li sigurni da ne želite kafu?
-Ne, ne smem kafu. Čir. Evo sešću malo da odmorim na ovoj fotelji. Izgleda udobno.
-Bila nekada, federi samo što ne iskoče. Želite možda čaj?
-Zahvaljujem, ali ipak ne. Vidim neke dlake na fotelji, sigurno nemate psa?
-Nee...to je od moje mačke. Uginula je pre dve nedelje.
-Žao mi je. Znate, u ponedeljak me je ujeo pas na terenu. Od tada hramljem.
-Žao mi je. - reče baka posmatrajući povređenu nogu čoveka.
-Šta se može, takav je posao. No, primio sam injekciju protiv besnila, biće sve u redu. Jooj, ovo moram da vidim.- reče čovek pre nego što otežano ustade iz fotelje - Divan escajg, divan.
-Nikada korišćen, još uvek je upakovan, vidite. Znate, plaćen je jeftino, posle jednog pranja korozija bi ga pojela.
-Da, verovatno. - reče šepavac pa ponovo nešto zapisa - Dobro, ovo smo završili. Morao bih da pođem.
-Već?
-Da, moram da popišem stvari još u jednom stanu. Vidite i sakupite taj novac, nema smisla da Vam izvršitelji zaplene stvari zbog duga. - reče šepavac.
-Teško da ću uspeti. Sa mojim primanjem jedva da neophodne lekove mogu da priuštim. Jeste li sigurni za kafu, čaj?
-Drugi put, žurim sada - reče sudski radnik i hramljajući ode u nove radne pohode.