Sledovanje bola

Prvo sam ugledala njegovu kutiju za violinu i crni, olinjali šešir pored nje, pa tek onda njega. Sedeo je par koraka dalje od svog uobičajenog mesta, na stepeništu obližnjeg salona lepote. Kutija za violinu i šešir bili su prazni. Iako  su senke prvog sumraka lagano osvajale prostor između kuća u ulici, još uvek sam dobro mogla da vidim njegovu zabrinutu figuru kako sedi s glavom među dlanovima i mrmlja nešto sebi u bradu, između dva napada astmatičnog kašlja. Samo, violine nije bilo ni na njegovom krilu, ni pored nogu. Prišla sam mu polako i sela pored  njega:,,Komšija,  šta se dešava? Zašto ne svirate? Šta je s violinom?“ Podigao je pogled samo levog oka  i čkiljeći na mene ispod čupave veđe, promrmljao: ,, Nema violine, nema svirke. Ni mene neće da bude uskoro, koga je briga?“ Imao je blagi južnjački naglasak, vrlo prepoznatljiv mom uhu i mogao je da odsvira  na violini sve što poželi... Znala sam da je poreklom iz Vranja i da je proputovao pola nekadašnje Juge sa svojom violinom, veselo, nomadski,  od kafane do kafane, kako to samo Cigani umeju. Govorio je za sebe , pola u šali, pola u zbilji, da je Koštanin potomak. Po priči onih koji su ga malo bolje poznavali, bio je član nekog dobrog orkestra koji je sedamdesetih godina prošlog veka žario i palio po prestoničkim kafanama i veseljima. A, svirao je s toliko patosa i predavanja, celom je dušom treperila svaka žica njegove stare,  namučene violine  i repertoar mu je bio tako širok i raznovrstan da jednostavno nije bilo melodije koju nije mogao odsvirati. Voleo je Leto i Vivaldija i Lelu Vranjanku. Zvali smo ga Ljupče Ćemane, a niko nije znao kao mu je pravo ime. Imao je poveću familiju, nekoliko sinova i kćeri i buljuk unučića, ali je živeo sam. Poznata mahalska lepotica, Ruža Talketova, a njegova žena, umrla je još pre dvadesetak godina. Od tuberkoloze. Deca su krenula stranputicom, a njega nikad nije bilo kod kuće.Nije je preboleo , niti joj je oprostio što ga  je napustila tako rano.

,,Šta se desilo, Ljupče, može li se popraviti?,“ pitala sam, a on je rezignirano odmahnuo obema rukama, ustao i jedva prozborio:,, Sramota me da ti kažem, dete...“ zatvorio je kutiju za violinu, natukao šešir na čelo i udaljio se, sporo, starački, teškom mukom prešao ulicu, van pešačkog, naravno, i sočno opsovao mladog motociklistu koji mu je trubio i zašao u  neosvetljeni sokak iza mog dvorišta gde je imao mali, iznajmljeni stan i dvorište puno mačaka. Ostala su bez odgovora moja pitanja, mada sam znala da nešto nije kako valja, jer on bi se i sebe pre odrekao, no violine.

 Videla sam ga sledećeg dana kako se svađa s nekim mladićem ispred ulaza u Narodnu kuhinju, ali nisam prišla da ga pitam opet, jer sam znala da bi me oterao u tri lepe,  kad je tako svađalački raspoložen. Posle, kad se gužva raščistila i  kad je uspeo da uzme svoje sledovanje, otišao je sa još dvojicom pajtosa niz ulicu, do prve prodavnice na uglu, po pivo , kao i obično. Kutiju za violinu je nosio sa sobom i baš me zanimalo da li je instrument u noj. Šišala sam  poludelu živu ogradu kad su prošli pored mene, ali su glasno komentarisali novu prodavačicu koja je htela da im naplati kauciju za pivske flaše i nisu me ni primetili. Te večeri, Ljupče je sedeo opet na stepeništu, a kutija za violinu je, prazna i otvorena, ležala pored njegovih nogu i prizor nije bio nimalo lak za videti. Šetači su prolazili pored njega ne osvrćući se, kao da ne postoji. Duše prazne bez instrumenta, bio je nevidljiv. Nisam mogla da ne pređem ulicu i pitam ga opet, mada sam sumnjala da će mi reći. Zato sam ponela tanjir s par parčeta pite od jabuka. Jednom je izjavio u buregdžinici u Bronksu, dok sam kupovala doručak i žurila na posao, kako nigde ne može da se kupi pita od jabuka, a on  je voli... Sela sam i pružila mu tanjir pokriven belom salvetom, a on se nasmešio, obradovan kao malo dete kad je video sadržinu i bez reči pojeo jedan komad pite. Drugi je uredno zavio u salvetu i smestio u džep i zaplakao.,, Ukrali su mi je i znam ko je to uradio... i ne mogu  da shvatim, zašto...“isprekidano je izgovorio i okrenuo se od mene, stideći se svoje  slabosti. Ramena su mu se tresla ispod starog somotskog kaputa  od bezglasnih jecaja. Ništa nisam rekla, a i da sam htela, brana u grlu je zaustavljala i disanje, a kamoli reči. Znala sam da ga rečima ne mogu utešiti, pa sam ustala i otišla do kuće, otvorila orman u predsoblju i sa najgornje police spustila mali crni kofer i školsku violinu moje kćeri u njemu. Ona je prestala da je svira još pre četiri godine, trebalo joj je samo malo štimovanja i novo gudalo. Donela sam kofer do njega  i spustila mu na kolena, a on me gledao u čudu i dvaput se prekrstio. Skoro pobožno je otvorio kofer i suzom zamagljenog pogleda  milovao elegantni sjani instrument, ne usuđujući se da ga uzme u ruke.,,Ne mogu... „ sporo je izgovorio s prekorom u glasu, kao da se ljuti što ga stavljam u iskušenje. ,,Naravno da možeš. Shvati ovo kao pozajmicu, dok se ne nađe tvoja violina, ili dok se ne snađeš za drugu. Moja devojčica je odavno prešla na klavir i solo pevanje, nije joj zasad potrebna.“, rekla sam i  tutnula mu kofer  u ruke.,, Za gudalo ćeš se veš snaći. Ako ne možeš i to ćemo rešiti.“ Opet je zaplakao i zagrlio me, a astmatični kašalj je počeo da ga guši.

Nisam ni sačekala da se pobuni još jednom, jednostavno sam otišla. Prošlo je nekoliko dana i jedne je večeri izašao da svira na violini  moje kćeri. Sve što volim da slušam bilo je na repertoaru, pa smo, deca i ja, nekoliko puta zastajali i vraćali se, dok smo šetali do fontane, da ga  nagradimo aplauzom i sitninom...  Te noći  sam otišla na spavanje s posebnim, zavereničkim osmehom na licu. Dan kasnije, neko mi je zvonio na vratima, baš u trenutku kad sam krenula na posao. Otvorila sam vrata, a Ljupče je držao u ruci crni kofer za violinu i smešio se:,,Našao sam moju!,,  rekao je , opet sam videla suzu kako iskri u njegovom oku,,,Mislio sam da je onaj  moj najmlađi mamlaz  ukrao da bi opet platio neki kockarski dug, ali sam grdno pogrešio. U stvari, jeste je uzeo on, bez pitanja, ali nije je prodao. Hteo je da mali Ljupče, moj unuk, vežba malo i pokuša da upiše muzičku školu...hteli su da me iznenade, a ja, budala, odmah pomislio najgore... Eno ga, kod mene, svira kao da se rodio s gudalom...“Osmeh pun ponosa i miline razlio mu se licem, a  meni se istog trenutka  vratila slika malog, crnpurastog dečaka, ogromnih, radoznalih očiju koji je išao često s njim po gradu i pocupkujući hvatao ritam, dok njegov deda svira na opšte oduševljenje  prolaznika koji su u grupicama zastajkivali da uživaju u poznatim zvucima:,, Pa, zadrži onda violinu, jeste možda velika za njega, ali brzo će on da poraste!“ rekla sam. Nije pristao: ,, Ne dolazi u obzir! Mogu samo da je kupim, ako  hoćeš da je prodaš!“  Lako smo se dogovorili za cenu...poslednju ratu je dao u septembru, kad je mali Ljupče pošao u prvi razred osnovne muzičke škole. Iste one koju je moja kći  letos završila.