Sloboda

Mršava žena sa svojih četrdeset i nešto kilograma i još oko dvadeset tuđih, sedela je u uglu sobe i zauzeta najvažnijom stvari na svetu nije ni primetila da je napolju počeo da pada sneg. Znala je da posao mora dovršiti do kraja zime, a da su ti zadnji meseci zapravo i najteži. Sve se sporije kretala i sve manje imala vremena i prostora za odmor. Čak i kada bi uveče legla da spava, san joj na oči nikako nije stizao. Bilo joj je jasno da nemir dolazi iz činjenice da još nije završila odoru za svoju malu princezu koju je očekivala sa prvim znacima proleća. Preko dana bi sve više vremena provodila sedeći za radnim stolom a sve teže je nosila samu sebe, pa bi i ustajanje sa stolice pretstavljalo ponekad nemoguću misiju. Vremena je bilo dovoljno, ali je ona sve manje bila u stanju da šije i lepi sliku svog malog anđela.

Muž joj je pomagao, ne može da kaže da nije. Kada je imao vremena. On je ionako sve radio samo onda kada je imao vremena. On je svoje vreme nalazio a ona od svog bežala. Nju je vreme jurilo.

Ukrasila je drvene grede najlepšim bojama i tkaninama koje je mogla naći u varoši u kojoj su živeli. Čak je jedan deo, gore pri obodu, nanizala malim, sitnim biserima koje joj je još brat dao kada je odlazila od kuće svojih roditelja. Taj dan je bio lep i sunčan baš kao i onaj u kome je zamišljala dolazak bebe na svet.

U tom sanjarenju podigla je glavu prema prozoru i videla prve pahulje kako joj mašu iz dvorišta. Pomislila je:

-Nemam više vremena, moram da završim drvenu konstrukciju kako bi je čovek sklopio i spakovao na tavan da ne smrezne i ne rasturi se od snega, pa da nemam u čemu čuvati svoje čedo.

Zima je jako sporo prolazila, ali se ipak jednog jutra probudi uz toplotu sunčevih zraka koji su je milovali kroz zatvoren prozor. Njihova snaga je jačala, a njena je bivala sve slabija. Vreme je, pomislila je dok je uz oštre bolove ustajala iz kreveta. Vreme je da se konačno sretnemo.

Prvi meseci su bili teški, naredni sve lepši i lepši. Rasla je princeza u odori od drveta i platna i svakoga dana je svoje roditelje činila sve srećnijim i srećnijim. Trud njene majke se itekako isplatio. Imala je jednu od najlepših haljina u kraju. Nešto nalik na bure od drvenih dasaka i metalnih nitni, ali skrojeno tako da odgovara ljudskom telu. Tamo gde su udovi rasli stajale su rupe, pa je mogla da se kreće i da koristi ruke. Drvo je bilo lako, pa su ga i malena tela mogla nositi. Uostalom, svi su nosili ovakvu odeću u tom mestu, pa je tim ljudima ona značila više od bilo čega drugog što su mogli imati. Više od kuća i više od imanja ili hrane na stolu.

Opasana bojama i materijalima sredine u kojoj je odrastala, devojčica je već stasala u prelepu devojku. Sreći njenim roditeljima nije bilo kraja. Sve su uradili baš kako treba i ona im je bila ponos kao da su imali po jednu zvezdu na sred čela. Tako su i išli ulicama, uzdignute glave.

Međutim, nešto je počelo da se menja u očima njihovog najcenjenijeg trofeja. Nešto je mutilo sjaj zenica i zatvaralo kapke mladoj devojci koja je polako čini se kopnila, iako ni sama nije bila sigurna u razlog takvog raspoloženja. Sanjala je čudne snove i predele koji su bili na dohvat ruke sve dok ne bi pružila prste da ih dohvati. U tom bi se času rasprsli kao balon od vazduha i nestali pred očima. Znala je da postoje. Nije znala kako doći do njih.

-Mama, reci mi, da li si pomišljala nekada da odeš odavde? Jesi li se ikada pitala gde odu ljudi koji putuju? Kako je tamo gde idu i kako je tamo odakle su došli? Znam da postoje, viđam ih na železničkoj stanici kada se vraćam iz škole. Samo mašu iz otvorenih prozora i ne zaustavljaju se nikada ovde kod nas. Reci mi, znaš li ko su oni? I znaš li!?

-Šta, znam li? Zašto nemaju drvenu odeću? Gde idu? Jel to? Ne znam i ne zanima me. To su lutalice. Oni nemaju dom, ni porodice ni prijatelje. Zašto bi me oni zanimali? Nemaju nikakvo obeležje ni znak čiji su. Ustvari, ja mislim da nisu ničiji. Da su izgubljeni. Da ih čak nema ni ko naći. I zašto uopšte razmišljaš o tome? Da me to nikada više nisi pitala, čuješ li! Nikada!

-Ali mama, ova me haljina boli. Prerasla sam je. Žulja me. Zašto je ne mogu skinuti, ili makar novu nekako naći ili napraviti, sve jedno. Zašto? Ponekad je nepodnošljivo zagušljiva. Čini mi se da oni ljudi nisu okovani ničim, da idu gde žele, da se smeju stalno i da se pomeraju kako im telo govori.

-Zato. Ti nisi niko. Ti si deo nas i to ćeš i ostati. Toliko smo se trudili. Nemaš prava da nam ovo radiš.

-Ali ja nikada neću prestati da budem vaša.

-Dosta! Ako samo probaš da odeš, više nećeš imati ni mene ni oca. Da znaš.

Otkinula je jedan deo sebe i bacila ga u polje dok je trčala prema vozu. Sloboda se plaća. Delom sebe koji se srastao sa kožom samo isčupati može. Imati sve nije sloboda. Moći sve, takođe nije.

Starica je legla na krevet boje snega u njenom kraju. Onakvog kakvog samo u njenom dvorištu ima. Roditelje nije videla od onog dana kada je uletela u voz dok je jurio preko planina. Dvorište verovatno  i ne postoji odavno. Oni ne postoje odavno. Ne, sloboda nije u slobodi. Ona je u trenutku u kome ti ništa ne treba, šta god imao ili nemao. A to je bio baš ovaj trenutak u kome je zauvek zaspala. U nekom dalekom gradu. Sa nekim poznatim ljudima. Pozdravljajući se samo sa zidovima boje snega u svom dvorištu.