Smrt dolazi u ponoć

Jeftini motel, tu u blizini centra grada, ali skriven, bio je mesto kupovine ljubavi. Kao zabranjeni grad, zatvoren za slučajne poglede.
Niz stepenike je užurbano sišla neka vitka ženska prilika i ubrzo se izgubila u mraku, jureći ka centru.
Nešto kasnije, za njom se spuštala ogromna telesina, koja je nameštala svoju kravatu oko podvaljka i samozadovoljno zviždukala. Lagano je hodao ka svom autu, koji je bio dovoljno daleko parkiran da neki slučajni prolaznik ne pomisli da tako "ugledan" čovek šeta po sumnjivom kraju. Najzad, na svetlu se videlo lice sudije Guzine, lokalnog šerifa, gospodara života pokornih ljudi malenog grada, kome niko nije smeo ni senku da zgazi.
Bio je moćan, silan, iznad njega postojalo je samo nebo...
Ali, ove večeri napravio je fatalnu grešku, šetao je sam, bez pasa čuvara koji su ga pratili svuda, večeras je zaboravio da se greška jednom napravi i da se oholost mora platiti...
Onako slonovski debeo, spustio se na sedište i još ni ključ nije stavio u bravu - oseti čelik na svome potiljku. Učini mu se kao šala i, onako silan, ne gledajući, upita neznanca da li zna ko je on.
"Umukni, bitango i radi ono što ti govorim"- ledeno mu se obrati glas.
Prvi put oseti strah i nemoć, i poslušno započe nepoznatu vožnju. Vozio je satima čudnim predelima, menjajući pravce i posmatrajući pištolj kao putokaz svom putovanju.
U potpunoj "nedođiji" planinske kuće, sa koje se kilometrima nije moglo nazreti svetlo, neznanac mu veza ruke i grubo ga izbaci iz auta, ne dajući mu da ustane, krvnički ga šutirajući kao psa, u pravcu vrata.
Prigušena svetlost otrezni sudiju. Pred sobom je video zatvor, tamnicu o kojoj je mogao slutiti... Odjednom, poče da cvili i da nudi sve, samo za milost, za svoj pokvareni život. Ali, kako su molbe bivale češće, udarci lanaca razbijali su telo, ostavljajući netaknutu glavu.
Neznanac mu pokaza svoje lice, koje sudija nije poznavao. "Pitaš se ko sam? Za tebe niko, samo jedan od mnogih kojima si uništio život oterao na robiju i... kao da se ništa nije dogodilo. Ali, preživeo sam i čekao godinama, pratio svaki tvoj korak, svinjo, i sačekao jednu, ali dovoljnu grešku. Sada ću ti unakaziti lice i umiraćeš dugo, dugo, a pomoći nema, tvoj urlik niko neće čuti."
Uskoro je lokva krvi klizila po podu. Sudija nije umro, cvileo je baš onako kako mu je dao obećanje neznanac. Smrt dolazi u ponoć!!!!!
Prigušeni urlici su jenjavali, sve tiši i tiši su bivali, a neznanac lagano zapali cigaretu, uvlačeći dim kao posle neke lepe večere...čaše vina...nežnosti sa prelepom ženom...
Pun Mesec je davao veću lepotu, obasjavao je brdašca, potoke...