Spasi me

Budila se iz tame obremenjena stiskom  košmarnih snova, što su joj obavijali oči čvrstinom paukove mreže. Jedva bi ustala terajući san od sebe i onako bunovna i zatvorenih očiju, napipavajući zidove stigla do umivaonika i umivala se dugo dok hladna voda ne bi oterala san. Zatim bi otišla u hladnu i praznu kuhinju, svu u mermernim pločicama i kuvala kafu. Tek je svitalo, videli su se obrisi neba iznad grada.  Živela je na vrhu jednog od luksuznih kompleksa zgrada, ali kao da je imuna bila na svu tu lepotu.  Već neko vreme sanjala je neko dete koje joj maše da bi potom upalo u rupu na asfaltu i ona bi mahnito izlazila iz kola, vikala i tražila šaht kroz koje je propalo dete, ali nije nalazila nikakvo udubljenje, samo je čula glas koji joj je govorio: - Spasi me, spasi!

O tom snu nije nikom pričala, iako je on bio razlog ranog ustajanja, bilo je nešto nedovršeno u tome, kao da je deo istine, koja je bila tu pred nosom a ona je nije videla.

Jedva je čekala da ode na posao, da je taj stan ne podseća koliko je, zapravo, bila usamljena. Ali, radno vreme je počinjalo u devet, a tek je bilo oko šest sati, pa je uvela u dnevnu rutinu barem dok ne prodju ovi čudni košmari, šetanje parkom u blizini zgrade gde je radila. U osam sati već je bila u zgradi, prelistavajući dnevnu štampu preko neta, proveravala mejlove,  spremajući se za sastanak. Nazvala je kafe kuvaricu Anku i poručila kafu. - A vi opet prvi, gospodjice Nastja.- rekla je dobrodušno Anka. Čekajući kafu, pripalila je cigaretu i prisetila se poslednjeg nedeljnog ručka koji je provela sa svojima pre tri nedelje.

 Nastja K. je bila menadžerka velike firme, jedan od onih radoholičara, kojima je posao na prvom mestu, ne žaleći ni za porodicom koju nije stvorila, ni za roditeljima koji su joj stalno osporavali to čime se ona bavi, jer je to navodno muški posao.  Imala je svoju prostranu kancelariju, dobar stan koji je sama kupila svojim radom, svoja kola, nije se ni na koga oslanjala, grdeći svoju karijeru postepeno, ali uporno. Bila je ponosna na sebe, kad već to nisu njeni, osetivši ponekad peckanje rodjenog brata, oženjenog doduše i to je bilo po meri njenih staromodnih roditelja. Njegova glavna zanimacija je bilo pecanje, dakle besposličanje, prokomentarisala je ona jednom, na šta se njena majka samo namrštila, a brat je dodao da za to moraš imati i strpljenja i upornosti, što ona kao žensko sigurno nema.

"Porodica ti oduzima želju za uspehom, ušuškavajući te u lažni moral društvenih normi, naročito ako si žena." , pomisli Nastja, kojoj je presela torta sa višnjama.

 -Zna se koji je ženin zadatak!- rekao je njen otac.

- A koji to?- pitala je sa njoj svojstvenom drskošću. -Da se uda, da ima decu, da zna da kuva i da bude podrška svom mužu, inače je njen život besmislen? Jel razumeš ti nešto?- upitao je.

- Ne razumem, znači ja treba da se odreknem svojih želja i snova, da bih bila nekome služavka?!-

-Ne, nego san svake žene treba da bude ono što sam upravo kazao, a ne tamo neki muški poslovi, da nemaš ni kučeta ni mačeta.- završio je priču i pustio važnu utakmicu.

-Kuče sam imala, ali nije bilo u redu da bude samo u kući, pa sam ga dala prijateljici. - ali više je nisu slušali.

Nastja pomisli na sitnu devojčicu Kasandru, sa nežnoćču, ako bi trebalo da ima dete volela bi da bude kao ta devojčica, ali njena majka prekinu njene misli.

-Kuče si držala u stanu. Bože me sačuvaj! -

-O,  pa ti me čuješ! – reče ironično.- Uvek te slušam i ne mogu da se načudim tvojim glupostima, te držiš kuče, i to tvoje oblačenje, ko da si klinka, i... - odjendom su se uključili i ostali, tv je brujao, deca njenog brata su jedva čekala da se jurcaju po stanu, a snajka, ionako  kratkih živaca, izlazi na terasu i puši, krijući se navodno od muža. I tako se porodični ručak pretvorio u porodičnu svadju, za šta je naravno kriva Anastazija, koja ustaje lagano i kaže da ima neka posla.

- Zar i nedeljom, sine? - upita majka, smirenije, ona je brinula za nju, iako nije razumela njen način života.

- Da, majko neki od nas i rade.- na šta je njen brat odmahnuo rukom, rekavši:

-Gluposti!

Čekajući kafu, razmišljala je da li da ih pozove,  kad je ušla kuvarica Anka.  - Neka deca vas traže, kažu da je jako važno! - 

-Nek sačekaju.- Nastja se setila par dečaka i jedne devojčice koja su se vrzmala oko zgrade u kojoj je radila, proseći za koji dinar. Uvek im je davala ili novac ili kupujući im sendviče, a neretko i poneki slatkiš. Zašto li je zovu tako rano? Popila je polako kafu uz cigaru i prepustila se obavezama potpuno zaboravljajući na decu. Sipila je neka kišica kad je konačno izašla ispred zgrade sa koleginicom. - Ah, ponovo pada, a ja nisam uzela kišobran.- požalila se ova, plašeći se da joj kiša ne pokvari pažljivo nameštenu frizuru.

- Ma nije strašno, ne pada mnogo.- rekla je Nastja pošavši prema pekari na uglu. Odjednom, ispadoše dvoje od one dece odnekud, ko da ih je neko gurnuo ispred nje. Mali Joca, koji je imao negde oko pet godina upita je strogo:

- Gde si do sad? Zvali smo te.

- Imala sam posla ne mogu da izadjem kad vama padne na pamet. Ma, šalim se, gde vam je Kasa? Nije joj se ustajalo jutros. - pogladi mališana po glavi, reče im da se ne petljaju po ulici i da idu ranije kući.

- Kasu su udarila kola i rekla je da dodješ po nju.

-Kola?! Gde je ona? Što niste zvali njenu majku?

Stariji dečak stade ispred malog i reče: - Ona nam nije sestra. Rekla je da kažemo da si joj ti mama i da dodješ po nju.

-Kome da kažete? Ja vas ništa ne razumem. – bila je zbunjena.

- Pa Kasandra je živela u domu, pa je pobegla, bila je na ulici, pa tamo gde su bila druga dece, tražila je svoju mamu, a kad smo mi došli ovde i ona je sa nama. Rekla je da si ti njena mama.- zaćutao je.- Ti kako hoćeš, ja sam ti rek’o. ’Ajmo Joco.

-Hej stani, kad je to bilo, mislim, kad su je udarila kola? - upita ih Nastja, zaustavljajući ih.

-Pa sad.- kaza dete slegnuvši ramenima.

- i kaži mi gde je ona?-

-Onaj što je udario je rekao da je vodi u glavnu bolnicu.

-U hitnu, ispravi ga Joca i klimnu glavom.

-O bože, bože,- neprekidno je ponavljala Nastja, pokušavajući da se pribere dok je pokušavala da upali kola. - Pa ako je to rekla onda je svesna, povreda nije strašna.- tešila se. -Upali se više, dodjavola!- viknu. Ispred kola se nadje Nikola, kolega s posla.

- Gde si  pošla  ženo božja?- viknu.- Imamo sastanak za pola sata.

- Ma mani sastanak, makni se čoveče ako nećeš da te udarim kolima ili idi ili podji sa mnom.

Nikola nije čekao dva puta da mu kaže, jer zaljubljeni muškarac će sve učiniti za ženu u koju je zaljubljen, pa čak iako je ona ravnodušna, ili nema pojma o tome, da, naročito ako je ravnodušna.

- Gde ćemo? Na neki izlet? Samo ti i ja….

-Ne, vozi na urgentni odmah!- reče mu sva usplahirana, pa je seo na mesto vozača. -Ćerka mi je povredjena, hajde šta čekaš- nije ni znala da joj ta devojčica toliko znači. Možda je to značenje onih košmara.

- Ćerka?!  Nisam znao da imaš ćerku, puna si iznenadjenja. - reče ovaj po malo mrgodan.

- Ma nemam, u stvari imam. Sve ću ti objasniti, ajde kreni, objasniću ti sve usput.

Jutro je. Anastasija dugo posmatra malu osmehnutu devojčicu kako spava, šćućurenu u meku  posteljinu sa plišanim medom u ruci. Danas je nedelja, provešće ceo dan zajedno. Prošlo je par meseci od kako su Kasandru udarila kola, ali devojčica se fino oporavljala, srećna što je najzad našla svoj dom i dobila  najdivniju mamu na svetu, čak i tatu. Nastja je pokrenula je postupak za usvojenje, Nikola je priznao je da je dugo zaljubljen u nju i pitao je da se venčaju posle samo mesec dana.

-Boljeg od mene nećeš naći-  rekao joj je kroz šalu, kad su se venčali u opštini samo sa dva svedoka.- Dugo te posmatram, od kako si došla da radiš u našoj firmi. Ti si prelepa, uopšte nisi hladna kučka kao što su mi rekli. - Baš ti hvala.- prokomentarisala je, oboje su se nasmejali. U domu nisu mnogo saznali o njoj, osim da su je kao bebu našli ispred vrata doma. To se već ranije dešavalo.

Nastjini roditelji su bili iznenadjeni, kad im je rekla da se udala i da planira da usvoji devojčicu. Ipak otac nije mogao da je ne pecne.

- Hoćeš da ti se majka šlogira? Nisi mogla da rodiš dete, nego usvajaš ko zna čije.

- Što ja da se šlogiram? Šlogiraj se ti.- čula je majku preko telefona i poče da se smeje. - Nastja, sine dovedi mi zeta da ga upoznam, ljubi te majka. - Vidiš da je dobar čovek taj Nikola, prihvatio je i nju i dete.- Hm, videću kad ga vidim. I on mi je čudan, prihvatio je dete koje nije dete njegove žene.

-Svetislave, umukni više, Imaće i svoje dete, jel tako lepoto mamina.

Jel to njena majka rekla- lepoto mamina, ha, morala je da se nasmeje. - Da, tako je mama, vidimo se!

Više je nisu posećivali košmarni snovi, kafu je pila u dvoje i dalje je mnogo radial, ali sa osmehom je odlazila u kuću koja više nije bila prazna.