Srce u oklopu

Skrivena u svoj odbrambeni oklop, ušuškana u svom malom svetu, nije dozvoljavala blizinu... Bliskost... Plašeći se da neko ne naruši taj njeni mali svet. Živela je tako unapred osuđena na samoću, tu prokletu samoću koja ubija, tiho i polako.

Prethodni život, ožiljci... Ranjeno srce sa puno bola učinili su je takvim. Da li će se pojaviti neko vredan pažnje i uspeti da otvori taj oklop, pronikne u delić duše, ostaje velika nepoznanica kako za nju tako i za sve ostale. Posebno beše zabrinut njen otac, sada već u trećem životnom dobu, sede kose i brkova, lica zabrinutog koje je sve odavalo samo ne ono što bi ukazivalo na mir u duši.

... "Ana, dete, tužan sam zbog tebe... Dugo si usamljena... Brinem se ", reči koje je stari otac govorio sa puno emocije, pažnje, a opet tiho i odmereno kako ne bi dodatno svoju mezimicu opterećivao. Nije hteo da bude učestalo dosadan, već kada primeti veću odsutnost i povučenost, tada se usudio da Ani uputi par reči, naravno vrlo dobronamernih, kako bi nešto ipak učinila sa svojim životom.

Ana je posmatrala starog oca, razapeta između svojih problema i time što joj se otac brine, troši, polako pati i vene... Da li se prepustiti i napokon otvoriti srce i dušu i na taj način udovoljiti sebi i ocu ili više ocu, je nešto, što je dodatno pritiskalo. Nije htela da joj se otac zbog nje muči, ali duboko je znala, da usiljavati nešto da bi "neko" bio zadovoljan, pa makar to bio i otac, nije joj se sviđalo. Upravo taj prethodni život, "loš" izbor životnog saputnika, i dalje su je sputavali, činili duboko ušuškanom u svom svetu... Svetu punom samoće.

Sva njena dobrota polako je nestajala jer su se o istu samo očešali zli ljudi i povređivali je.

Svemu mora doći kraj, to je jako dobro znala, tešila se i time rukovodila, baš kao i ta prokleta samoća koja je ovladala i pretvorila je u nepoverljivu osobu, ali s razlogom.

Slobodan Osmokrović