Srnino srce

Krstovdan, leta gospodnjeg, ne znam kog. Nije ni važno. Ovde se vetrovi ukrštaju od postanka vremena, a danas je dan kad se bore za prevlast. Koji nadvlada, njegova će godina biti. Nemilosrdni su, ne štede se u borbi, kao da je svaka od njih poslednja; kao da će vreme nestati, povući se, zatvoriti u školjku sa dna mora, a onda će to isto more progutati zemlja.

- Kad prođe vekova, koliko i dana od mladine do četvrti, pod zaštitom sveca kome je gromovnik predao svoj plašt, doći će ona, čija deca će razumeti jezik kamenja i vetrova. Slušajući ih, naslikaće istinu. Rečima će te vaskrsnuti – rekla je proročica kralju, malo pre nego što je ispustila dušu.

Rođena sam na raskršću dva vremena. Čekala sam trenutak da mesec bude najbliže zemlji, kako bi mi osvetlio put izlaska iz utrobe, ali nije bilo po mojoj volji. Stajao je na nebu, dalek i zamišljen. Na prvi plač, nemarno je navukao oblak preko sebe.

Rasla sam sa srnama, verujući da sam jedna od njih, dok se zov sudbine nije oglasio u meni:

- Kreni! Dobro sakrij srce,  jer vuci su okolo.

Znala sam šta mi valja činiti.

Zamotuljak koji je otkucavao ravnomerno, zavila sam u nekoliko slojeva bokvice, za slučaj da prokrvari i uputila se ka kamenom dvoru.

Trebalo je počupati korov koji je svoje kandže zarivao u ruke. Napokon, kad se dan odvajao od noći, sunce je počelo toliko da greje, da je korov počeo da vene i otkriva zemlju, očajnu što nije izrodila ništa drugo do beskorisne trave!

Ovde je teško odrediti doba godine, ali srne su me naučile da gledam i pratim oblake. Oni putuju nadaleko, znaju mnogo.

Začudo, kamen na kome sam spavala, nikad nije bio  hladan. Tek, jedne noći, srnino srce  je počelo jače da udara. Toliko jako da me je probudilo. Skočila sam, ali sem postelje i noge su mi bile od kamena. Na drugom kraju nekadašnje odaje, stajao je čovek i držao moj zamotuljak u hrapavoj ruci. Umesto bokvice, zavijao ga u neku drugu, miomirisnu travu.

- Smilje - rekao je.

Srce je počelo da se smiruje. Prišao je blizu da sam mogla da mu jasno vidim svaku crtu na licu. Odnekud je izvadio grančicu jorgovana, spustio kraj uzglavlja i mene je počeo da hvata san. Još ne znam šta se desilo sa nogama i kako su od onih, koliko od noći do jutra, kamenih, postale lakše nego ikad.

U noći sveca, na koju sam decenijama ranije ugledala svet, srce srne je opet zalupalo, no, nisam se plašila, jer se neznanac, ioako nenaočit i grubih ruku, odnosio zaštitnički.

Ovog puta nije bio sam. Pratila ga je žena i kolona ljudskih senki. Previo je srnino srce, kao i prošlog puta, ali mi je umesto njega, ponudio srce koje je, kako je rekao, jače, čvršće, može izdržati dugo da ne pusti krv.

- Neću! – viknula sam i skočila da uzmem ono što je moje.

- Ona je! – reče žena i u tom trenutku, senke počeše da dobijaju lik. Starica priđe, pogleda me u oči i potvrdi ženine reči.

- Znam ko si ti! – otelo mi se izgrudi.

Ta noć me je, na odlasku, upozorila da, od dana koji stupa na presto, hodam ka vremenu trećem, bremenitom nasleđem, u kome treba da darujem život koji će ispuniti proročanstvo. I evo, hodam. Lome me vetrovi, dok u kamen uklesujem reči slušajući otkucaje srninog srca.