Staze bespuća

“Neobično  je toplo za ovo doba godine.”, pomislio je otac Dorotej dok se kroz krševiti predeo kretao ka svojoj isposnici, spreman da se u posvećenosti postu i molitvi bori za ljudski rod. Zastao je i pogledao krajolik koji se, oivičen stenama pružao ispod njegovih nogu; vijugav kao najomraženiji stvor koji nije udostojen hodanja po zemlji, već puzi.

Prijatna hladnoća kamena koji je činio zidove pećine, bila je sušta suprotnost vrućini koja je, kao i sve, predstavljala volju Svevišnjeg u čijim rukama su početak i kraj, zbog čega monah oseti neizmernu zahvalnost. Nije više mlad, noge ga ne nose kao pre, vid mu je oslabio, ali vera je jednako čvrsta i nepokolebljiva kao i onda kad je krenuo putem koji je odabrao.

Grupa turista u podnožju razapinjala je šatore. Za njih je ovo jedna u nizu avantura, a oni, posmatrači koje zadivljuje spoljašnjost onoga što će im noćas pružiti utočište, jer će već sutra, krenuti dalje, u potragu za novim doživljajima.

Tu i tamo, kroz pukotine u stenama probijalo se šiblje - dokaz više da je život uvek jači od smrti i veći od onoga što se okom da videti. To je trenutak  koji u duši rađa blaženstvo i spokoj u danu koji polako odmiče.

Legao je u postelju spreman da porani i jutro pozdravi rečima zahvalnosti i molitvom.

„Neka ti sad bog pomogne“ čuo je glasove koji su se udaljavali, praćeni neobuzdanim smejanjem, dok se dim izvijao i sipunjavao isposnicu, a vatra zahvatala rubove mantije.

“Biće kako On zapoveda.”, pomislio je gledajući nesreću koja se nadvijala nad narodom, kako ga savladava bez napora, brzo, kao što vatra savladava sve što joj se nađe na putu. Seo je na kamen i čekao.Vatra se smirivala.

U samo svitanje, krenuo je ka manastiru, noseći u ruci krst i ikonu koji su ostali netaknuti. Bolele su ga opekotine, ali sa njima će lako. Melemi koje je umeo da pravi, lečili su skoro sve. Telesne bolesti brzo zaceljuju, ako ne dolaze od bolesne duše. Za ovo drugo treba vremena…I vere…

“Stradanje nas, oče, uzdiže do Boga, znate i sami, a njima neka Gospod oprosti, jer nisu znali šta čine. Hvala Bogu, pa ste vi dobro.”, govorili su monasi, dok je on, bez ljutnje i jeda, nemo gledao u daljinu ka pećini koja je za njega sveta i pitao se, da li je požar u njoj, bahatim mladićima, način da sebi osvetle put iz mraka u kome su zalutali?