Stih

Kao i uvek, Stojan je bio opušten. S vremena na vreme, neprimetno bi bacao pogled na gospođu u plavom kompletu, koja je, okružena svojim mislima, odsutno sedela preko puta, na drvenoj klupi u Tašmajdanskom parku.  Ponekad bi im se pogledi sreli, ali bi se brzo gubili u zelenilu parka, pratili bi šetače rasnih pasa, ili bi leteli nebom, tražeći izgubljene trenutke svojih života. Kao da su se takmičili ko će duže da sedi na klupi, strpljivo su širili svoj mir na svet koji je prolazio pored njih. Gospođa sa plavim šeširom preko sede kose bila je upornija, pa je Stojan, oslanjajući se štapom od bambusa, ustao sa klupe, napravio nekoliko staračkih koraka i zaustavio se ispred nje...

- Dozvolite da Vam se predstavim, gospođo. Moje ime je Stojan Simić, ja sam penzioner u potrazi za prijatnim društvom. Ako mi dozvolite, ja bih vam se pridružio na klupi. Dozvoljavate?- stara beogradska škola kavaljerstva izbijala je iz svake njegove reči, gesta, mimike, pa je gospođa  klimnula glavom...

- Kako da ne gospodine, izvolite, i meni bi prijalo društvo...- Stojan se zadovoljno spustio na drvenu klupu, odložio svoj štap i pogledao gospođu kroz veliku dioptriju svojih naočara...

- Ja sam se Vama predstavio, želeo bih da znam s kim imam čast...- blago je pogledao u nju, plašeći se da je ne povredi svojom radoznalošću. Gospođa sa naočarama na negovanom, prijatnom, gospodskom licu je duboko uzdahnula, odgovorila na pogled pogledom i najzad našla reči...

- Zar je moje ime važno, gospodine? Važno je da ste tu, i da sam tu, sve ostalo je nebitno! Ja mogu da promenim ime i prezime, a opet ću biti ista duša, ista osoba... - opet tišina, dovoljno duga da Stojan shvati suštinu njenih reči...

- Ako je tako, ispričaću Vam nešto...

- Samo izvolite...

- Neke osobe su osuđene da se sretnu, da celog života sklapaju mozaik svog života, da grade put kojim će jednog dana naći svoj mir na nebu. Ja sam moju suprugu sreo još u osnovnoj školi! Od prvog dana smo se prepoznali, bili bliski, da bi se u gimnaziji, pa posle na fakultetu potpuno zbližili, zavoleli, izrodili decu... I nikada se nismo posvađali. Taj duhovni mir koji je izbijao iz nje, preneo se i na mene, na našu porodicu, koja je jednostavno obožava... Ja, deca, unuci, svi znamo koliko je ona važna za naše živote, i to ne krijemo.  Svi je mnogo volimo..- zastao je jer su mu se naočare zamutile, pa je gospođa zainteresovano pogledala u njega očekujući nastavak priče. Kako je pauza bila preduga, ona ga je podsetila gde je stao:

- I šta je bilo sa gospođom?

- Izgubila se...

- Izgubila se! Ovde, usred Beograda! A, kako ste rekli da se zove gospođa?

- Marija Simić...- pogledao je kao da je očekivao reakciju na to ime...

- Marija Simić, ponovila je za njim, pokušavajući da pronikne u svoje sećanje...

- Da, pa sam mislio, ako je sretnete, da joj pomognete da se vrati kući... Znate, mi stanujemo tu blizu, a ja kuvam najbolju kafu na svetu. Bila bi mi čast da budete moja gošća...

- Ali, gospodine, mi se i ne poznajemo...

- Upoznaćemo se uz kaficu, molim Vas...

- Na pet minuta...-rekla je posle dubokog pogleda u gospodina Simića.

- Na pet minuta - ustao je oslanjajući se na štap, a drugu ruku je, kao pravi kavaljer, ponudio njoj.  Gospođa je uhvatila Stojana pod ruku i predala se laganoj šetnji Tašmajdanskim parkom...

- A... kako se zove vaša gospođa, izvinite što pitam...

- Moja gospođa ima najlepše ime, Marija. Marija Novaković, udata Simić...

- Marija Novaković, kako mi je to poznato, kao da sam negde već čula to ime..- gospođa je zastala, zamislila se, pa se Stojan okrenuo prema njoj i pogledao je u oči...

- Ja je zovem Mara...

- Mara Novaković - ponovila je kao da pokušava da se seti nečega što je nekada bilo deo nje...

- Znate mi imamo sina Ivana i ćerku Jelisavetu, i unuke...Dvoje od sina i troje od ćerke! Milena i Jug su Ivanovi, a Iva, Marko i Rastko su Jelisavetini…

- Čekajte, čekajte, to mi je nešto poznato, a gde vi živite...

- U Takovskoj 33, drugi sprat, stan 11, to vam je odmah tu, stotinak metara odavde...

- Gospodine, izvinite, ali vi ste meni odnekud poznati! -zastala je i dugo gledala u lik koji se borio sa maglom u njenom sećanju...

- Gospođo, najbolje je da uz kafu nastavimo razgovor... Da Vas sada mnogo ne mučim mojim problemima...

- A, kad smo kod kafe,  kakvu kafu pije Vaša gospođa?

- Slađu, sa dve kocke šećera, hladnu...

- Baš kao i ja! - rekla je skoro radosno...

- Kada sam joj prvi put skuvao kafu, prvi put sam je i poljubio. I posle toliko godina, još uvek osećam njen poljubac na usnama. Tada sam joj prvi put govorio stihove koji nas vezuju već pedeset pet godina - rekao je setno…

- Molim Vas, volela bih da čujem te stihove, ako vam nije teško... - pogledala ga je tako da Stojan nije imao kud, nakašljao se, i zaljubljeno je pogledao u oči:

„Čekaj me i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo

Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom

Čekaj me i kada vrućine zapeku, i kada mećava briše“- drhtavi glas je probudio suze… Stojan je ućutao  i čekao da se i ona probudi…

„Čekaj i kada druge niko ne bude čekao više“- ranjena stihovima, nastavila je vlažnih očiju… Sećanje se vratilo...

- Pa gde si do sada, Stojane, znaš li koliko te čekam... - privila se uz njega i naslonila glavu na njegove grudi…

Bratislav Rosandić