Stranac iz stana br. 33 (nastavak)

Senka je narednog jutra izostavila svoje uobičajene rutine, izostavila je doručak, čitanje, sve. Prelistavala je štampu i tražila vijesti o zatvorskim bjeguncima, o ubicama za kojima se traga, čitala je crnu hroniku, sve što bi moglo potkrijepiti njene sumnje u to da je novi komšija baš ono što ona misli da jeste. Ispijala je već drugu šolju kafe, pušila cigaretu za cigaretom, ubjeđena da će se nešto dogoditi. Možda će se svakog časa pojaviti policija pred njihovom zgradom. – pomislila je. Ovakav strah nije osjetila još od ranog djetinjstva kada se sa majkom iz Sk-og preselila u Gd-ski. Te davne osamdeset i neke, u Senkinom mirnom naselju, skoro pa seocetu, dogodio se strašan zločin. Njen prvi komšija, ratni veteran, onaj koga su viđali samo uveče kako izlazi ili dolazi jako kasno i stvara nekakvu buku, je jedne noći ispraznio tri šanžera iz ruskog kalašnjikova. Stradalo je pola komšiluka. Dvanaest mrtvih i sedam ranjenih. Samo tri kuće, tj. tri porodice je nekim čudom zaobišao. Možda zbog toga jer mu je Senka jedne godine za Božić odnijela flašu votke. Ni sama ne zna kako. Znala je da pije, pa je vjerovala da će mu se dopasti. Senka ga se nikad nije plašila. On nikad nije bio nasilan. Čak se može reći da je volio Senku, sudeći po njegovom pitomom pogledu koj je imao kada bi gledao Senku. Imao je ženu koja ga je napustila par godina ranije i sa sobom odvela djecu. Sina i kćer. Jedan od hiljade takvih slučajeva. Tome je dobrim dijelom i sam doprinjeo, ali u suštini nije bio kriv. Možda je zbog toga što je volio Senku ili što mu je za Božić poklonila flašu votke, zaobišao njenu porodicu. Ali te noći sredinom osamdesetih, sam đavo ga je uzeo pod svoje, jer to čovjek ne može da učini. Otuda svi njeni strahovi.

-          Zaboga, Senka! – rekla je Keri kada je ušla u Senkin stan.

-          Šta je?! Je li se nešto desilo? – upitala je Senka upitivši pogled pun straha prema Keri, dok je stajala pored prozora s cigaretom u ruci. Dnevna svjetlost koja se probijala u polumrak zadimljene prostorije u snopovima je sjekla duvanski dim. Sjena je padala i pokrivala lijevu polovinu Senkinog lica. Uopše, Senkino ime kao da je neki njen pečat, pečat njenog života. Jer ona kao da čitav život živi u nekakvoj sijenci, u nekakvom strahu, ali samo napola. 

-          Nije se ništa desilo već, zašto ti je ovako zagušljivo? Nisi valjda već ispušila čitavu paklicu cigareta?

-          Ma, pusti to. Sjedi. Hoćeš li kafu?

-          Ne, popila sam.

-          Hajde, možeš još jednu sa mnom. – Senka joj je već sipala kafu.

-          To majke ti nisi spavala sinoć?

-          Ne, nisam.

-          Zašto nisi?

-          Rekla sam ti da ne mogu. Ko bi zaspao pored onih zvukova.

-          Ma daaaaj... Senka.

-          Šta daj, Keri. Pa jesi li ti čula ono? Jesi li? Cijelu noć je bilo tako. Tek jutros oko šest je prestao. Ko zna šta je taj radio. Ko zna.

-          Senka!

-          Šta je?!!

-          Molim te!

-          Šta?!

-          Prestani! Okej? Stvarno praviš budalu od sebe i to bez razloga. Čovjek se uselio i sigurno je odmah htio da smjesti stvari kako nam ne bi danima dosađivao.

-          Ja pravim budalu od sebe? Pa znaš li zašto sam se ja doselila ovamo? Jesam li ti pričala nekad?

-          Da, pričala si mi, ali to nije razlog da zbog toga sumnjaš u svakog novog komšiju koji se doseli.

-          E, pa bio ili ne bio razlog ja sumnjam, sumnjam i plašim se. Plašim se, shvataš li to?

-          Shvatam, ali daj prvo da upoznamo čovjeka pa ćemo onda vidjeti ko je i šta je i ima li smisla sve ovo tvoje  ponašanje.

-          A je l’? Pa kako ćemo ga upoznati?

-          Opet ista priča, Senka! Ha? Bolje ti je da mi kažeš ima li danas šta u tim novinama u vezi mog oglasa?

-          Keri. Ne shvati me pogrešno, ali mislim da ga nikad nećeš naći. Kad se dosad nije pojavio...

-          Senka. Znaš da ne mogu prestati da ga tražim. Brat mi je.

-          Znam, Keri. Ali zar ne misliš da bi se pojavio dosad?

-          Nećemo o tome. Okej?

-          Okej. Ionako sad moramo da vidimo, da saznamo ko je ovaj novi što se doselio.

-          Opet ti, Senka. E pa dobro onda, ja ću otići do njega, i to ću sad odmah učiniti, sad odmah draga moja, iz ovih stopa idem k njemu.

-          Nisi luda, Keri. Stvarno ćeš to učiniti?

-          Jesam, eto, luda sam. Da!! Učiniću to, odmah!! Ne mogu više da te slušam.

-          Ti nisi normalna. Šta ako te uhvati tamo, veže i siluje.

-          O Gospode Bože!! Senka, pa ti si načisto poludila. Odakle ti to sve pada na pamet, molim te?

-          Ne, nećeš ići tamo. Ne, ne.

-          Čekaj, pa ti si mi sinoć govorila da idem jer ti ne smiješ.

-          Jesam, ali posle onoga što se čulo iz njegovog stana, ne, ne, nema šanse.

-          Pa kako onda misliš da saznamo ko je i šta je?

-          Srešćemo ga u haustoru. Ili znaš šta? Još bolje bi bilo da ga pratimo.

-          Da ga pratimo? Pa ti si stvarno luda. Ne, neću, to je bolesno, a i protivzakonito je.

-          Ma hajde molim te, kao da će neko znati da ga pratimo.

-          Neću, neću. Ne dolazi u obzir.

-          Keri...

-          Ne! Rekla sam da neću. Uostalom, mi svakako moramo ući u taj stan da vidimo šta on tamo ima. Zar ne?

-          To da. Slažem se. Ali kako da to izvedemo?

-          Jednostavno. Idem do njega. Odnijeću mu flašu pića, a on će me sigurno pozvati da uđem. Onda ću sve vidjeti.

-          Ne!! Zaboga, ne nosi mu piće. Ja sam tako onom odnijela flašu votke pa je....

-          Znam, ubio više pola tvojih komšija, ali tebe na moju žalost nije..izvukla te flaša votke, draga moja.

-          Na tvoju sreću me nije ubio? Keri! Šta pričaš.

-          Zajebavam te, Senka. O’ladi malo.

-          Da o’ladim?

-          Da, mislim da se smiriš. – Senka je ćutala. – Okej, idem do njega.

-          Keri ne idi, ubiće te!! – Senka je ispruženih ruku išla za Keri koja je izlazila iz stana. – Ne idi tamo, ubiće te!! Histerično i panično je vikala Senka.

-          Izvinite, ko će koga da ubije? – zapitao je muškarac u crnom.

-          Uh!! - Vrisnula je Keri. – Kako ste me uplašili. Ha, haaa.. Senka, ovo je naš novi komšija. Znaš? – Senka je stajala na pragu ulaznih vrata u njen stan, držeći desnu ruku na grudima, iskolačenih očiju, unezvijerenog pogleda. Srce joj je lupalo kao da će svakog časa da probije grudi. Pokušavala je doći do vazduha.

-          Senka? Drago mi je. Ja sam Vladislav. Vladislav Tešman.

-          Sss...ss.. Seeenkk..aa.. draa....

-          Dobro, dobro, vi ste, vidim, malo zatečeni, uplašio sam vas. Izvinite. Pa, možemo i neki drugi put da se upoznamo.

-          Nee, ne, sve je u redu. – reče Keri. Znate, Senka uvijek tako, zbunjena, zatečena, a ima slab pritisak, pa...

-          Da, ali ja žurim sada. Ipak, pozvao bih vas na useljenje. Ipak smo sada komšije.

-          Molim? – upitala je Senka.

-          Dođite na useljenje. Večeras, oko dvadeset časova, ako vam odgovara?

-          Svakako. Red je. A ja sam vam već spremila poklon. – reče Keri.

-          Zbilja? – upitao je Vladislav.

-          Da. Onda večeras u dvadeset časova.

-          Dogovoreno. – odgovorio je i otišao niz stepenice.

Senka i Keri su se zbunjeno pogledale. Za Senku je ovaj događaj pao kao grom iz vedra neba. Šok. Zastrašujuće. Ovakav susret nije očekivala ni u ludilu.

-          Vidiš. Rekla sam ti da je to sasvim običan, normalan čovjek. – rekla je Keri.

-          Keri. Ti si luđa od mene. Kako si mogla da pristaneš na njegov poziv? I opet ga opravdavaš, opet si na njegovoj strani. Kako možeš...

-          Zašto? Zašto da ne pristanem?

-          Zato što sad moramo otići, a kad odemo, ko zna šta će nam se desiti.

-          Senka, molim te prestani. Sad je stvarno dosta. Otići ćemo večeras tamo i sve ćemo vidjeti.

-          Ja neću ići. Ne, ne smijem. Ne mogu.

-          Senka! Ići ćeš, još kako ćeš ići.

-          Ma nema šanse. Rekla sam ti.

-          Jesi, ali si prije toga rekla i da moramo ići.

-          Jesam, ali, možda ipak i ne moramo. Šta, naći ćemo neki izgovor. Smislićemo nešto.

-          Ne, nećemo. Nego ćemo otići.

-          Ti idi, Keri, ja neću.

-          Senka!

-          Molim?

-          Ljutiš me. Ići ćemo.

-          Ne znam. Vidjeću. Javiću ti kasnije.

-          Budi spremna. Nemoj da te čekam, Senka!

-          Mm? Da...

Predrag Kisić