Stranac iz stana br.33 (II)

Negdje oko ponoći, iz stana broj 33 začula se buka, tačnije, čulo se lupkanje i škripanje koje Senka nije mogla sebi da objasni odakle dolazi. Odmah joj je palo na pamet da to, najvjerovatnije, dopire iz stana njihovog novog komšije, te je odmah pojurila do Keri.

- Čuješ li ti ovo, zaboga? - govorila je Senka čim se Keri pojavila na vratima.

- Čujem, Senka. Čujem, pa šta? - odgovorila je Keri, očigledno umorna od Senkine priče i dosađivanja o novom stanaru, umorna od Senkinih besmislenih sumnji i optužbi.

- Kako pa šta? Ko zna šta taj sad radi gore - govorila je izkolačenih očiju, blago histerišući i granajući rukama, dok su joj šake bile snažno otvorene a prsti kao neki šiljci, spremni da ubodu žrtvu.

- Šta bi čovjek mogao da radi? Sigurno posprema stvari. Raspakuje kofere, namješta krevet, raspoređuje sitnice i ređa ih na police...

- Da, da, još reci da sprema večeru u ovo doba pa ću baš da ti povjerujem. - Senka je odmahnula rukom, uzdahnula, a potom izvadila paklicu i izvukla jednu cigaretu, koju je odmah potom zapalila i povukla dim.

- Pa vidiš - Keri je promjenila položaj, prebacivši svoju težinu na desnu nogu i ponovo se oslonila na zid pored ulaznih vrata - možda i sprema večeru. Možda je čovjek umoran, gladan, ko zna koliko je putovao i koliko je obaveza imao.

- Bože, Keri, pa ti govoriš kao da si se zaljubila u njega - govorila je Senka, a ostaci dima koji je uvukla izvlačili su se iz njenih usta.

- Ja se zaljubila u nepoznatog čovjeka? - sada ju je Keri upitno pogledala.

- Pa braniš ga, braniš i opravdavaš, draga moja.

- Senka, čuješ li ti sebe?

- Nemoj, molim te. Vrlo dobro znaš da ništa ne umišljam, samo sam realna.

- Realna? Čuj, nije realno da u ponoć stojimo na mojim ulaznim vratima i polemišemo o čovjeku koga ne poznajemo, a još manje o tome što se nešto čuje iz njegovog stana. Sigurno pomjera svoje stvari, raspoređuje, smješta, šta bi drugo.

- Da, da... Samo ti lezi i spavaj, Keri. Ne znam samo kako možeš – povukla je još jedan dim.

- A šta ću drugo? Da hodam po stanu? Da zovem policiju jer se nešto malo čuje iz stana našeg novog komšije? Da prijavimo slučaj da nam je sumnjivo to što nam se u zgradu doselio neko koga mi ne poznajemo?

- A zašto i ne bismo prijavile policiji?

- Ma daj, Senka.

- Zašto? Da znaš, ja ću možda i zvati policiji da prijavim ovo.

- Ti nisi normalna. A šta misliš da on prijavi nas?

- On da prijavi nas? - iznenađeno je upitala Senka.

- Da, on nas.

- Zašto bi on nas prijavio? Pa mi ovdje živimo već godinama, mi smo uzorne stanarke.

- Jeste, to je tačno. Ali on nas ne poznaje, zar ne? Možda smo i mi njemu sumnjive. Možda mu je cijela zgrada sumnjiva, jer nikog ne poznaje a danas je sreo skoro sve nas iz zgrade.

- Ma daj, zašto bismo mu mi bile sumnjive?

- Pa eto, zašto je on tebi sumnjiv?

- Keri, nemoguća si.

- Nema veze. Ulaziš? Ili da idem nastaviti da spavam ako nećeš?

- Ne, ne. Idi ti spavaj. Ja ću... Naći ću već nešto da radim noćas.

- Šta, nećeš spavati?

- Ne pada mi na pamet!

- O, Bože.

- Šta je, Keri?

- Ništa, ništa. Ako hoćeš, uđi, ako nećeš, izvini, ja bih spavala, kasno je.

- Mhm, spavaj ti, spavaj - Senka se okrenula i otišla, a Keri se vratila u krevet.

Tupi zvukovi koji su blago odzvanjali i povremeno škripanje koje je dopiralo iz stana broj 33 je nastavilo da se čuje u neravnomjernim razmacima. 

Predrag Kisić