Strašilo

Čuvar žita, radnik u sve tri smene, nakaradno odeveno strašilo izdizalo se iznad zrelog žita. Njegov modni stilista, poljoprivrednik koji se bazirao na uzgoj pšenice, darivao je strašilu svoju kariranu košulju, kaput nagrižen od strane moljaca koji je pripadao njegovom pokojnom ocu i naravno slameni šešir. U osnovi strašila bilo je jasenovo drvo. Dobar vidik ove noći strašilu je omogućavao pun mesec. Eventualnu dosadu su mogli da mu remete razigrani svici koji su svojim svetlucavim trepetanjem očaravali ženke svoje vrste. Blagi povetarac nagonio je klasje da se trlja međusobno a tu noćnu simfoniju upotpunjavao je ćuk kao i uvek raspevani zrikavci.
Strašilo je bilo bazirano negde na sredini rodne njive, a iza njegovih leđa tavorilo je seosko groblje. Oko šest stotina grobnih mesta činilo je ovo groblje,  a po poslednjem popisu može se zaključiti da je skoro trostruko više mrtvih u ovom selu, nego živih. U umirujućem selu ostali su uglavnom stariji ljudi čija su deca rasuta po gradovima.
Selo je u mesecu žita ostalo bez dvojice svojih meštana, a samim tim je groblje postalo bogatije za dva stanovnika. Prvo je preminuo poznati veleposednik, vlasnik skoro polovine zemljišta u selu. Višespratna kuća, štale sa velikom kvadraturom i rasnom stokom, moderna poljoprivredna mehanizacija i troje visoko obrazovane dece, deo su bogastva ovog gazde. Njegovo imućstvo uticalo je da se on tokom svog života izdiže nad ostalim ljudima u selu kao strašilo iznad žitnog polja. On je na svojoj čvrstoj osnovi stameno stajao dok su ostali bili izloženi i povetarcima i silovitim vetrovima.
Drugi novi stanovnik seoskog groblja u suštini i nije drastično promenio uslove stanovanja. Za života živeo je u kući blatnjari koja bi, da je iole unutra sređena i se popravi krov koji prokišnjava, mogla da bude lep deo nekog etno sela. Vlasnik ove trošne kuće od bogastva imao je i posed na kojem se kuća nalazi, suprugu koja pati zbog visokog dijabetesa,  koji je doprineo da ona sve manje vidi i da joj bubrezi sve lošije funkcionišu, sina i ćerku koji žive i rade u gradu i troje unučadi. Za života radio je na tuđim njivama i šumama i tako je prehranio decu i koliko-toliko ih iškolovao. Redovno je radio na imanjima gazde sa kojim deli godinu i mesec upokojstva. Troje školaraca, krediti, nerealizovani čekovi i kirije, doprineli su da ovaj pokojnik napusti svoju kuću u cipelama koje je sam kupio, umesto novog odela nosio je crni, vuneni džemper koji mu je isplela supruga dok je vid još služio, u starim pantalonama ali u novoj, bordo košulji koju mu je ćerka darovala. Obukao je ono što se našlo u ormanu, kao i strašilo iza čijih leđa će počivati sve dok ne dođe žetva. Sanduk je napravio prvi komšija, samouki stolar. Međutim, on se toliko valjano posvetio izradi ovog sanduka da skoro niko i nije mogao da primeti da je u pitanju rad amatera. Posle ukopa, u dvorištu ispred kuće priređen je skroman obed, kako običaji nalažu. Nakon što su se gosti razišli, kada je žamor izčeznuo, nakon što su sudovi oprani, ćerka i sin pokojnika sa svojom porodicom krenuše svako na svoju stranu. Na rastanku su se jako zagrlili, možda nikada jače, a sin obeća majci da će uskoro doći po nju, budući da neće moći dugo sama o sebi da se stara. Gojazna udovica osta sama da kroz zamagljeni vid i zamazan prozor očekuje sina da je spase od novonastale samoće.
Veleposednikova deca, njih troje, priredili su svom ocu u znak zahvalnosti raskošnu sahranu sa sve pleh muzikom. Platili su i crkvi da polučasovnom zvonjavom označe odlazak na večni počinak njihovog dragog oca. Ujedinjeni i zagrljeni u žalosti, nad humkom, ronili su bolne suze tako da babe, svedoci sahrane, nisu mogle da nađu neku konkretnu primedbu na njih kada su sutradan komentarisale pokop. Primedbe na njihovo ponašanje su došle kasnije, kada je trebalo podeliti nasledstvo. Gazda je bio udovac a iza sebe nije ostavio testament već je ostavio svojoj deci da se dogovore između sebe oko podele. Ono na šta nije računao je to da će se naslednici jedino složiti oko toga da celokupnu imovinu treba prodati a novac podeliti na tri dela. Naravno, problem je u veličini tih delova.
Nakon smrti nadničara ostala je blatnjara koja je čekala da je nešto jači vetar ili težina snega sahrani. Nakon smrti gazde ostala je velelepna grobnica i  neračišćeni računi između naslednika. Nakon žetve strašilo je rasformirano, njegova garderoba je sklonjena na tavan kako bi i sledeće godine čuvalo žitno polje, a njegova leđa će ponovo biti okrenuta groblju.