Tri Kozaka

Na obroncima Urala, trojica Kozaka su hrabro jahali ka jugu, čekajući svoj poslednji boj. Njihovi konji behu stameni, ponosni na svoje vlasnike. Uzvišeno su išli jedan iza drugog, gledajući ka tom jugu gde je sve trebalo da se završi. Ivan Fjodorovič Mezov, čija se crna uniforma sjajila na sunčevim zracima, gledao je svoja dva saborca, svoju braću, Viktora Fjodoroviča i njemu najdražeg, Mišu. Bojao se da je ovo poslednji put da jašu sva trojica zajedno. Jahali su sve do mraka, potom su se ulogorili na obližnjem bregu. Viktor Fjodorovič je zapalio vatru, pristavio hranu, dok su druga dvojica otišla po ogrev. Noć je bila strahovito hladna. Sneg je prestao da pada, ali se mraz spustio daleko ispod nule. U dubinama šume su se povremeno mogli čuti po koji laveži divljih pasa i zavijanje vukova.

Vatra je tiho pucketala, grejući Viktorovo smrznuto lice. Iz prvih redova šume, pojavio se Miša sa cepanicama. Spustio ih je pored vatre i protrljao ruke koje su mu bile nepodnošljivo hladne. Par trenutaka niko nije rekao ni reč, čekali su povratak Ivana Fjodoroviča koji je otišao po svoj deo ogreva. Obojica su nemo posmatrali vatru i grejali ruke, dok se večera krčkala u čađavom loncu.

- Miša, šta misliš, je l’ imamo šanse da preživomo rat? – dodade Viktor, mešajući hranu u vrelom loncu.

- To samo Bog zna, brate moj.

- Slavu Bogu – odgovori tiho Viktor, krsteći se. Nedugo potom, začu se vrisak iz šume, i to Ivanov. Obojica ustuknuše, izvukoše svoje sablje i stadoše da posmatraju odakle zvuk dolazi.

- Viktore! Miša! Bežite! – začu se Ivanov glas iz šume, na šta ova dvojica potrčaše ka njemu. Gazili su po dubokom snegu, dok im je vetar šibao lice. Od mraka se nije videlo ništa, samo se moglo načuti po koje zavijanje vukova. Taj zvuk je ledio krv u žilama.

Ivane Fjodoroviću! Gde si?! – povikaše obojica, ali se ništa ne začu. Ali tada se nešto drugo osećalo, kao da nisu sami, nešto nije bilo u redu. Napravili su još par koraka ka pomračini i zašli još dublje u šumu. Tada se baklje popališe sa svih strana, i stotine turskih vojnika se stvoriše, niotkuda. Vojnik u crvenoj uniformi, čiji je turban jedini imao crveni rubin na vrhu, podiže sablju i naredi juriš, uz smešak!

- Beži! – počeše trčati ka izlazu iz šume, ali zastadoše na tren kad ih pogodi nešto mokro, zbog čega zastadoše. To je bila glava Ivana Fjodoroviča. Od straha su je samo preskočili i potrčali što dalje, dok su ih pratili koraci neprijateljske vojske. 

- Glave su vam osuđene na smrt. Predajte se! – začu se turčinov glas iz šume, koja je sad gorela od zapaljenih baklji. Za tili čas se i Viktor i Miša nađoše opkoljeni međ’ turskim vojnicima. Sablje su i dalje držali u rukama, ne ispuštajući ih.

- Dobrodošli na front! – povika Turčin i nasmeši se – Sad, spustite sablje i poklonite se meni, kao svom vladaru.

- Nikad! Mi se samo Bogu klanjamo! Slava Bogu! – povika Miša, na šta se ostali Turci nasmejaše i razoružaše. Oborili su ih na sneg, potom im vezali ruke kanapom. Bili su njihovi. Turski vojnik im je prišao sa leđa, stavio im sablju za vrat i spremao se da ih pogubi, ali u tom trenu se začu truba. U ovoj suludoj noći, ovo je izgledalo kao čudo!

- Kozaci! Beži! – začuše se glasovi iz turskih redova. Tada se ogromna konjica pojavila na ulazu u šumu, u svom punom jurišu! Hiljade Kozaka je jurišalo ka turskim vojnicima, ubijajući ih kao zveri. Miša i Viktor odahnuše, spas im je stigao u zadnji čas. Taman da će da zapevaju od sreće, turski vojnik im se neopaženo približio i brzim pokretom sablje im odseče glave i pade pored njih, pogođen strelom u leđa. Bitka se završila.

- Zakasnismo braćo! Pogubiše nam najbolje! – povika ruski vojnik. U tom trenu, svi vojnici se spustiše na svoja kolena i odaše poštu hrabrim junacima koji poginuše.

- Da nije bilo njih, turska vojska nikad ne bi ostavila svoj zadnji deo nezaštićen. Ovim su nas naša braća zadužila! – izvukavši svoju sablju iz pojasa, podigao ju je u vis.

- Slava im je! Slava Bogu! Dobili smo rat!

Đorđe Grmuša