Trik je u triku (dvadeset i šesti deo)

Kada je završio svoju pripovest i stavio poslednju tačku, začuo je korake u hodniku pored sebe. Neko mu se približavao. Svaki kraj proizvodi novi početak. Znao je to dok je zvuk postajao sve jači i jači. Ta prelepa slova krišom su zaustavljala vreme i dozvoljavala mu da pristane na nestanak, barem još malo.

„Gospodine Periću“, iz zamišljenog položaja poskočio je, još uvek u neverici. U njegovoj glavi i dalje je zvuk trajao.

„Da, ja sam“, odgovorio je, osećajući srčani stampedo u grudima.

„Slobodni ste. Plaćena je kaucija.“

Osmeh se odjednom pojavio na izmučenom licu. Podočnjaci su govorili mnogo o mestu na kojem je bio, bar još nekoliko trenutaka. Nije mu bilo svejedno. U ovom mestu pronašao je utočište, svoj sveti hram koji je bio tu samo zbog njega.

„Ko je platio?“

„Nije se predstavio. Čeka vas ispred auto, požurite...“

Sa papirima u ruci i olovkom u džepu, umrtvljeno je izlazio, korak po korak. Vlažna betonska podloga poda škripala je pri svakom dodiru. Izgleda da je on pravio te zvuke...

Potpisao je par papira. Svojim imenom zagarantovao je sigurnost koju su mu obećavali godinama. Taj hladni vazduh, napokon je prostrujao niz dlaku, praveći ćubu na glavi i staloženost u grudima. Kiseonik je brideo, imao je ukus. Lepota života dobila je svoj najveći stepen. Sakriven u rupi, težio je ovom osećaju. Sloboda je bila jedina nepogoda koja ga je zatvorila i u isto vreme vratila k sebi.

Crni audi je blistao na parkingu. Zatamljena stakla krila su mističnost. Kada je bio četiri koraka od auta, prozor se spustio i duboki glas mu je nagovestio da uđe. Ništa nije izgovarao. Dosta dugo nije ni pričao sa nekim, bilo kim, osim sa sobom. Ta manija je i dalje trajala. Komplikovano je bilo naviknuti se na svet izvan malenih kutija, sa krevetom i šoljom.

Do samog centra su ga odveli. Stajao je nasred trga Republike, besnilo je vladalo u okolini. Uštogljeni, ogromni čovek u odelu ga je vodio ka Knez Mihajlovoj ulici. Baš u toj ulici nalazila se zgrada u koju su ga uveli.

Posle mnogo hodnika i prostorija, stigao je na pravo mesto. Veliki deo sobe zauzimao je kancelarijski sto prekriven prevrnutom kožom. Sto boje kafe savršeno se slagao sa ostalim ubačenim figurama koje su krasile ovaj zanimljiv ambijent. Različite slike sa različitim tačkicama, bez ikakve poente, držane su na zidovima. Razne avangardne skalamerije rasute su bile po ćoškovima.

Sedište od bicikla i na njemu glineni golub bez noge...

Preparirana mačka sa glavom čoveka...

Pognuta figura čoveka na zapaljenoj letećoj kočiji... Pomno i zadivljeno je gledao kako vatra guta jadnog pognutog mladića, no on nikada neće umreti. Oduvek će samo pognuto posmatrati svoju sudbinu. Bez mogućnosti oporavka...

„Zanimljiva figura, zar ne?“

Glas je dopirao od uglađenog čoveka za stolom. Kao što je Steva gledao kočiju, tako je i ovaj čovek posmatrao Stevu. Sa istom jačinom emocija i zabezeknutim pogledom.

Nastavio je da posmatra, ne obraćajući pažnju na glasove sa strane. Posle nekoliko zamišljenih trenutaka, okrenuo je glavu ka mističnom čoveku.

„Ne znam...“

„Znaš ti dobro, nemoj da lupetaš gluposti...“

„Ti si mi platio kauciju?“

„Da, ja sam...“

„I sad, kada si me ponizio do kraja, je l’ si srećan? Šta još planiraš da uradiš? Bar mi nagovesti... Malo...“

Steva je iznervirano dirigovao reči, ne želeći da odstupi od svojih razmišljanja. Dosta je bilo pretvaranja u njegovoj glavi, morao je da je pročisti novim idejama, sazdanim od mraka.

„Nisam to uradio da bih te ponizio. Sve vreme ti sam sebe ponižavaš ulazeći u isti koš sa Perom.“

„Šta je sa njim? Gde je on?“

„Sve je u redu, kod kuće je, uživa. U svakom slučaju, sve ovo je bilo isplanirano, kako ne vidiš esenciju uma! Gde je to u tebi?“

„O čemu govoriš?“

„Pratim vas već godinama, zanimljivi ste mi. Dok sam pravio vaše profile, naleteo sam na trunčicu ambicioznosti koja mi je dala povoda da vam pokažem šta to uopšte znači u odraslom svetu. Samo vam je trebalo malo podsticaja. Čak sam i Malog Ristu i Bakača upotrebio protiv vas. Sve je bilo na svom mestu, zar ne? Ja vama kosku, vi meni nešto još slađe. Svi smo dobili, zar ne?“

„Zašto smo ti mi bili zanimljivi? Dva idiota koja džabalebare i čekaju da im novac padne sa neba...“

„I pao vam je, ali u moje ruke. Naučio sam vas mnogim stvarima usput a, kao što ste videli, vaše cimanje je uspelo. Čak sam i studentima, pre vašeg susreta sa njima, poslao koverat sa simboličnom sumom novca kao podsticaj za rad... Misliš li stvarno da ste bilo šta vi odradili?! Prošli ste test, čestitam!“

„Test! Ovo je sve bio test?!“ ustao je, želeći da udari ovog uglađenog čoveka koji je svakim Stevinim pokretom suptilno bio ponosan.

„Zar oca da udariš? Nije to u redu?“

„Šta?“

„Testirao sam te, sine moj! Nisi ono što sam očekivao, ali bićeš! Ima vremena...“  odjednom je osetio strah koji je polako izlazio iz svih otvora na njemu. Ta neizvesnost uživanja izgubila je smisao. Posmatrao je osobu koja se predstavljala kao njegov otac. I ovo je mogao biti novi test, neka nova taktika za konačnu pobedu, ali ne, napokon je shvatio na koga ga je njegov glas podsećao. Svakim sekundom  bio je sve sigurniji da uglađeni čovek ne laže, to ga je i poražavalo. Zbog čega je bilo potrebno otvoriti sve karte i pustiti emocije da se bore jedna s drugom? Kako da se postavi? Šta da uradi? Zbog čega je osećao u istom trenutku i bes i olakšanje?

„Zbog čega mi ovo sve radiš? Zar nije dovoljno već što si mi detinjstvo sjebao! Došao si da me dokrajčiš. Izvoli, samo napred...“

„Imam ja za tebe još planova, ne brini se... A sada idi! Kada mi budeš bio potreban, zvaću te. Vrati se svom patetičnom životu i uživaj, jer mučan kraj može biti još sutra!“

„Neću! Dok ne objasniš!“

„Šta ja imam da ti objašnjavam?“

„Od početka... Sve“, izgovorio je, seo za sto pored uglađenog gospodina, njegovog oca.

„Saznaćeš vremenom ono što budeš želeo. Za sada smo se upoznali. Nek ostane na tome, ali znaj, ništa neće ostati neraščišćeno... A sad odlazi, bićemo u kontaktu.“

„Ja ne mogu da verujem“, začuo se ženski glas iz druge sobe, „pusti me da uđem, hoću da mu kažem nešto. Skloni se, kažem ti“ odjednom je uletela...

„Jelena!“

„Reci svojim idiotima da...“ Kada je ugledala Stevu, izgubila je glavu odjednom. Zamračio se put ka njenom očuhu. Odjednom joj je previše stvari padalo na pamet. Smišljala je različite scenarije koji se nisu slagali sa trenutnom situacijom. Povezivala je skroz nebitne stvari. Ženski mozak radio je tolikom brzinom da su se mahom javila rešenja za poneke probleme. Šteta što nije bila u pravu... U svakom slučaju iznenađenje dovelo je do nemogućnosti govorenja. U poziciji kipa, sa istim i osobinama, takođe, gledala je situaciju o kojoj nije želela da razmišlja. Najgori mogući scenario koji je mogao da se desi. Njena potencijalna ljubav i on, čovek koga je najviše mrzela! Ovo nije bilo moguće. U svim dimenzijama i svetovima sa svim različitim mogućnostima, ova mogućnost bi trebalo da se izbaci sa liste. Ili bar da se stavi pri samo dno. Ali svakako da ne bude ono koje se upravo dešavalo, ispred njenih očiju.

„Rekao sam ti više puta da me ne prekidaš! Stevo, ovo je moja pastorka, ali koliko ja vidim, ti sve već znaš o njoj...“

„Nemoj mi reći da si i ovo isplanirao?“ tmurno i besno izgovorio je Steva, gledajući čas u Jelenu čas u njega.

„Nisam, ali verovao sam da tako nešto može da se desi... Znaš ono što kažu da svaka devojka traži dečka koji je podseća na oca... U ovom slučaju, očuha... Izgleda da ti i ja uopšte nismo različiti!“

„O čemu se ovde radi?“ besno je upitala Jelena. Izgledala je kao da će da se zaplače i u istom trenutku onesvesti. Gutala je knedle dok je čekala odgovor. Svaki sekund delovao je previše dugo, otkucaji srca su se kretali kao u indijskim serijama u kojima usporeni snimak podrazumeva emotivno rastrojstvo.

„Da te upoznam, Jelena. Ovo je Steva, moj rođeni sin“ odjednom joj je pao kamen sa srca. Osetila je kako su je različite mogućnosti ubijale. Zahvaljivala se Tvorcu što nije bila u pravu. – Sada, kada smo se svi upoznali, Stevo izađi napolje, vrati se svom patetičnom životu. A ti, Jelena, prestaćeš da se viđaš sa njim. Ne trpim intrige i afere.

Dok je Steva izlazio, Jelena je povikala: „Ne možeš ništa da mi zabraniš“ i izletela iz prostorije za njim. Stev,a koji je očekivao tako nešto, zastao je i blagim tonom joj rekao:

„Ne brini se... Sve će biti kako treba. Ja stvarno moram da idem. Nije me bilo dosta dugo, želim da vidim šta se dešava sa Perom.“

Posle nežnog poljupca, krenuo je ka svom odredištu punim korakom.

Stefan Megić