Trik je u triku (sedamnaesti deo)

Blještava svetlost polako je gubila boju. Iskrenim potezima završio je poglavlje. Slova su se potirala sa mislima, onim izgubljenim, nekadašnjim. Misao se izgubi kad se pripoji sa papirom. Ostaje praznina u piscu i popunjena celina na belom pergamentu. Sliku svoje duše iščitavao je pomno, tražeći minut pažnje. Izgleda da ništa nije propustio.

Znoj je padao sa čela dok je pisao ovu priču, sastavljenu od bespotrebnih slova na jednom mestu. Krah nade pao je u sistematizovanu pobedu, život je prestao da se oseća. Dokazivao je svoje postojanje smradom svog tela koji se prikupljao u vlažnoj prostoriji u kojoj je obitavao.

Pravio je pauze dok je pisao da bi prezalogajio komadić hleba koji se skupljao na stolu danima. Stomak je pravio potez koji je dosta dugo znao. Bio je gladan, no želja za ostvarenjem ciljeva bila je toliko jaka da je pretvarala sve bolove u dodatnu energiju koja mu je bila potrebna za završetak spisa. Brada mu je bila dosta dugačka, zbog toga što je rekao da se neće brijati dok ne završi ovu zanimljivu pripovest.

Krevet je bio simbol samoće, stapanje sa duhovima prošlosti. Jedina mogućnost je bila ostati sam. Mrak je doneo onu pritajenu mogućnost zaborava. Misao je polako ali sigurno krila ostatke besa u sebi. Srce je kuckalo svojim tempom, želeći da ispadne iz koša. Monotonija nije mogla da se podnese, no nedostatak reči je pretvorio dosadu u čistu zanimljivost.

Ono što je nazivao jutrom mogla je biti i noć. Nije imao pojma. Njemu je jutro počelo u trenutku kada se probudio. Usamljena olovka ga je dozivala. Plakala je, želeći sudbonosne pokrete na sebi. Prišao je papiru i, sa njom u rukama, krenuo da opisuje novi bezdan. Dalje avanture koje nisu imale smisao, ili su baš zbog toga i imale... Ko će znati, osim njega...

Jao, taj osećaj spavanja na mekom krevetu koji sadrži prijatne mirise u sebi koji te još više uspavljuju. Taj magični osušeni vazduh u prostoriji koji je, zajedno sa prozorima koji ne dihtuju baš najbolje, isparavao i ostajao u vidu tečnosti koja kaplje na ivicama zidova.

Prekinuo je tu magičnu sigurnost na jastuku, kao što svaku prelepu stvar prekine, zvuk mobilnog telefona i Pera, koji je nestrpljivo čekao sa druge strane. Previše toga me je obavezivalo da se javim. Život koji je mogao da nestane brže od jednog impulsa, pritom, morao sam da nateram sebe i u ovoj situaciji da budem čiste svesti. Falila mi je kafa za to, no morao sam da improvizujem. Časovnik na zidu otkucao je pola jedanaest. Prvo se začuo ton, a onda tek suština.

„Stevo, dođi do mene! Priprema mora početi što pre.“

„Dobro, samo da se sredim i eto me!“

„Da se središ? Nisi se valjda navukao na heroin?“ kroz smeh je izustio.

„Da, jesam, navuk’o sam se i čim se budem puk’o, dolazim.“

„Nemoj da promašiš.“

„Čuj, da promašim, ja sam profesionalac! Kao beba sam to radio.“

„Hajde, bebo, požuri!“

„Bolestan si, previše.“

Napolju je sunce diktiralo raspoloženje. Naravno, ljudi su uživali zato što ih je dodirivalo svojim zracima. Svi su se gurali ka njemu želeći da što duže tu i ostanu. Prvi zrak sunca bio je dovoljan da ljudi izlete iz svojih raspadnutih kocki i da zajašu prirodu u svojoj biti. Hormon sreće ih je držao u životu, a sve vreme su bili nervozni, takođe. Ko zna kakvi su kada sunca nema i kada sivilo napolju osvetljava osećaj iznutra. Iluzija boljeg sveta mora ostati zapisana duboko u nama.

Ne mogu zaustaviti oluju u sebi, ona se godinama stvarala. Pod uticajem društva i haosa, dozvoljavamo da nam dlake opadaju, jedna po jedna. Teraju nas da izgubimo svest o sebi. Kažu, takva omladina se ne buni. Oni luduju do četiri ujutru, spavaju do podne, šta oni mogu uraditi? Izbacuju nam svest o sebi? Nije politika plemenita nauka koja je ispala iz televizijskih prijemnika, ona se krije u svima nama i čeka trenutak jačine da se ispolji. Ne zavaravaj se neutralnošću; da si neutralan, ne bi se rodio. Ovako si se već opredelio, zbog toga ustani i ne zaboravi da zagovaraš ono što misliš, to rade svi, pa radi i ti. Možda ti uspe. Dok ne budem shvatio šta želim, krenuću pravolinijskim putem ka cilju. Možda me usput primete i nateraju da se ispoljim. Ko zna?

Prekoputa Akademije 28, parkirani džip sakrivao je ulaz od pogleda. Drvena vrata velike težine bila su naslonjena na okvir. Jednim guranjem otvorio sam ih i ušao u ulaz koji je svojim mermernim zidovima podsećao na komunizam. Osećao sam miris besplatnog školovanja i deljenja stanova po zasluzi. Na četvrtom spratu, jednim potezom kvake ušao sam u najsređeniji stan u koji sam ikada ušao. Pera nije znao za nered. Gušio ga je. Sve je bilo na svom mestu sa razlogom. Organizovano po njegovom principu, prostorija je, za razliku od moje, uvek bila provetrena. Vazduh se stapao sa sekundama, dah sa minutima i jedan otkucaj sa celim životom.

Isprva ga nije bilo. Seo sam na fotelju, znajući da je u nekoj od soba, no nisam osećao potrebu da ga tražim u njegovom stanu. Znao sam da će se u jednom trenutku pojaviti. Nakon nekoliko minuta izleteo je iz svoje sobe sa četiri koverte u rukama.

„Brate, evo i mene.“

Pozdravili smo se. Zalepio je četvrtu kovertu i predao mi ih je.

„Otići ćeš i naći ove studente. Njih četvoro je u pitanju. Biologija, molekularna biologija, fizička hemija i hemija. Znaš li gde se nalaze fakulteti?“

„To je sve dole kod Studentskog parka, zar ne?“

„Da, da. PMF... Snaći ćeš se... Samo moraš da požuriš, po mojim procenama, oni su trenutno svi na svojim fakultetima. Koliko ja znam, neće biti još dugo.“

„Sa kojom spikom da im priđem?“

„U kovertama sve piše. Budi predstavnik nekog zajebanog fakulteta, daj im koverte i to je to. Sad kreni, ako ne želiš da zakasniš...“

„Šta ćeš ti da radiš?“

„Ja idem da pronađem prostoriju. Nemamo mnogo vremena. Kreni, vidimo se..“

Stefan Megić