Trik je u triku (šesnaesti deo)

„Rođen sam u radničkoj porodici. Odgajan kao jedinac, pošto je majka otišla. Da, samohrani otac, poštar. Još od prvih pokreta, nešto je govorilo da sam prirodno obdaren. Razvio sam izuzetnu inteligenciju. Sa dve godine slagao sam puzle, sa tri igrao šah. Znam da je klasična priča, ali bio sam velemajstor sa sedam godina. Iskreno, radio sam to zbog oca. Znate, voleo je šah i, kada sam ga pobedio, shvatio je da u meni stvarno nečega ima. Izuzetnog. Tako je on govorio. Takođe, sviram klavir, išao sam u razne škole, tražili su me sa svih strana. Nisam ni morao da vežbam, a već bih znao na koji način funkcionišu note u odnosu na dirke. Nije da imam vrhunski sluh ili talenat, nego sam jednostavno kapirao lakše od svih u okruženju. Tečno govorim četiri jezika, engleski, španski, francuski i italijanski. Švapski je previše grub za moje standarde. Kada sam napunio sedamnaest godina, jedan događaj je probudio u meni bujicu emocija koje su rezultirale totalnom promenom mog shvatanja ovog sveta. Izgubio sam veru u ovaj sistem vrednosti, bio sam mnogo besan. Iskreno, i dalje sam... Otac mi je bio poštar. Čovečuljak, dobar, fin, nasmejan, požrtvovan, duša od čoveka. Kome on nije pomogao! Pošteno je zarađivao za nas obojicu i uvek smo imali za sve. Nije mi bila potrebna majka, ni u jednom trenutku života. On mi je bio sve, i majka, i otac, i sve što mi je trebalo. Nije bio previše ambiciozan. Želeo je dovoljno i toliko je i imao. Nije tražio, nije davao, nije se žalio zbog toga... Jedina želja... Jedini san mu je bio da, kad napuni dovoljno godina, ode u penziju, uživa u banji, gleda u nebo, priseća se prošlosti. Umro je nedelju dana pred šezdesetpeti rođendan. I gde je tu pravda?! On je poštovao sistem, nikada se nije pobunio. Da je trebalo da puzi, puzio bi. Leteo je kako vetar duva. Odveo ga je u pakao, jer – on je živeo raj. Svi su ga zajebali. Svi u životu! Od tada se moj život promenio. Batalio sam muziku, sve hobije, odustao od škole. Prodao sam kuću u kojoj smo živeli i kupio manji stan u centru Beograda. Ostale pare sam uštekao u banci i trenutno živim od kamate. Što znači da u životu ništa nisam radio! Nisam doprineo napretku ovog sistema, postao sam parazit. Na taj način sam štetio sistemu. Ali našao sam bolji način! I za to mi je potrebna vaša pomoć.“

Vidno uznemiren, popio je naiskap ostatak viskija. Lice mu je odmah pocrvenelo, krv mu se vratila u glavu i nastavio je sa pričom. Toza je sve posmatrao iz kurtoazije, videlo se da je želeo da shvati o čemu se radi, no, takođe, način na koji je Pera govorio nije ostavio nikoga od nas ravnodušnim. Poistovetili smo se sa njim, gladno smo čekali nastavak. Tarzan je slušao do polovine, dok nije šake prislonio na lice i nečujno izašao iz sobe. Imala je ta gromada, izgleda, emocije. Svi smo mi ljudi, zar ne?  

„Vreme je da pređem na stvar. Mislim da se slažete...“  

Toza je u znak odobravanja klimnuo glavom. Izbečeno je čekao razvoj situacije.

„Shodno svojim mogućnostima, napravio sam plan koji je nepobediv, nesalomiv i koji će nam doneti sigurni profit, a ovaj napaćeni sistem pretvoriti u dranguliju. Problem je, kao što već znate, posao je ilegalan, baš zbog toga što šteti ovom sistemu, ali ja sam se nadao da će ljudi kao što ste vi, koji imaju vezu u ovom sistemu, doprineti ruženju istog zarad sopstvenog dobitka. Potrebna su nam vaša leđa, da budem precizniji, i početni kapital koji će se udesetostručiti, u vašu korist naravno. Na vama je samo da sedite u đakuziju i čekate isplatu.

„O čemu se tu stvarno radi?“ Toza je polako gubio strpljenje.

„Želeo sam da imate na umu sa kim radite, došlo je vreme i da vam ispričam detalje. U pitanju je droga...“

„Znao sam! Za koga ti mene smatraš, bre?! Da li si ti normalan?!“ uzbuđeno je Toza negodovao.

„Saslušajte me do kraja. Moj plan nema greške.“

„Nema greške? Ispričaj ti, da pronađemo mi grešku.“

„Sve je već isplanirano.“

„Samo ti ispričaj.“

„Na mom lageru je sledeće: Našao sam prostoriju gde bi mogla da se vrši proizvodnja. Prilično udaljeno od grada, na zabačenom mestu. Našao sam najbolje studente hemijskog, biološkog, fizičkog fakulteta, koji znaju na koji način da dođu do cilja. Ne brinite se, oni su pouzdani. Pedeset hiljada mi je potrebno da opremim laboratoriju i počnem sa prvom turom, kao i za nedodirljivost od strane policije. Veliki je novac u pitanju, od prve ture bismo mogli da postanemo milioneri, već. Velika je potražnja, šta da vam kažem... A delimo profit pola-pola...“

„Pola-pola! Nema šanse!“

„Razmislite, ja sve radim, vi ne radite ništa. Ležite u đakuziju i čekate da vas isplatimo. Vama  to ne predstavlja problem, a ja se cimam i organizujem sve. Jedina fer računica je pola-pola.“

„Zanimljivo“, potonuo je u misli, zajedno sa cigarom koju je držao u ustima. Lagano se naslonio na fotelju. Prošlo je dva minuta ćutanja koja su se merila sa agonijom.

„Daću vam pedeset hiljada i garantovaću za vašu bezbednost. Nešto mi se sviđa kod tebe, kao da ti verujem. Što se nikada ne dešava... Ako bude kao što si rekao, bićemo bogati. Ali ako me zajebeš i nestaneš sa ovih pedeset hiljada, juriću vas. Ubiću ne samo vas, već sve koje vas poznaju. Da li je jasno?“

„Dogovorili smo se“

Rukovali su se sa pritajenim osmesima. Dogovor je izgleda bio postignut.

„Ako smo se razumeli, Tarzane!“

„Da, šefe!“

„Spremi pedeset soma za ovu dvojicu i još tri viskija! Odma’“ i dalje je bio pod utiskom pređašnje priče.

„Šta gledaš, idiote! Požuri!“

Nakon desetak minuta, Tarzan se vratio sa kovertom u ruci. Pružio ju je gazdi. Popili smo viski naiskap i tada je Toza upitao:

„Za koliko možeš da središ pripremu i tako to?“

„Mesec dana, otprilike.“

„Imaš petnaest“, ustao je i bacio Peri koverat, „Sve je na svom mestu, ’ajde momci, čeka vas posao. Izađite.“

Rotirao se i otišao ka sobi, dok je nas ispratio Tarzan. Na izlazu je zagrlio Peru i rekao mu je:

„Moj tata je bio poštar. Isto k’o tvoj! Ti si moj brat, ja te razumem.“

„Hvala ti, Tarzane, uživaj. Vidimo se.“

I izašli smo iz velelepnog zdanja sa obavezom pred nosom. Morao sam da počnem da paničim. Ponekad je to jedini način.

„Ovo je nemoguće ostvariti! Ja stvarno ne znam zbog čega sam pristao da učestvujem sa tobom.“

„Može, Stevane opusti se. Sad je već sve gotovo. Petnaest dana do distribucije, zajebano, ali i te kako moguće.“

Ušli smo u taksi.

 „Ja sada idem do kuće. Moram da nas organizujem, nemamo previše vremena.“

„Želiš li ja da nosim pare?“

„Što bi ti nosio novac?“

„Zato što si ih ti izgubio prošlog puta, na primer, zar to nije dovoljno...“

„Ovog puta se to neće desiti.“

„Šta mi garantuje da se to neće desiti? Želiš li da zbog tvog nemara ponovo ostanemo bez novca? Samo što će nam se ovog puta to obiti o glavu, a to će biti baš bolno i za tebe i za mene.“

„Smrt ne boli, opusti se. U jednoj sekundi si ovde, u drugoj si već tamo negde. Ko zna gde...“ Ćutali smo do Slavije, pozdravili se i nestali. Svako ka svom odredištu. Dok je on razmišljao, ja sam čekao, u stanu sa upaljenim svetlom, sam. Ono nemoguće, neotkriveno. Što će me naterati da se izgubim. Bar još jednom...

Stefan Megić