Trun prašine

-Neću! Baš neću.
-Ali zašto? Zar ćeš dozvoliti da te jedna trokraka ništarija toliko razočara?
-Neću iz inata. Da vidim ko će mu osvetliti oblak sa leve strane obraza. Neću i tačka. Neka mu gromovi i preostala tri kraka spale. Neću da sijam više nikada!
-Mila moja, ne sijaš ti zbog njega. On je ionako jedna prilično nadmena zvezda. A nije ni ceo. Zato je i takav. Nije on vredan toga.
Danica je i tužna i besna u isto vreme sklupčala svoju svetlost u haljinu i prestala da sija. Predugo je pokušavala da od jedne polomljene zvezde načini fenjer za zalutale ptice. Govorila mu je stalno kako je lep i kako ga nesreća u kojoj je izgubio svoje svetleće krake ne sme pokolebati u nameri da sija. Govorila mu je da se veličina jedne zvezde ne ogleda u njenim fizičkim delovima već u snazi svetla koje prosipa oko sebe. Tešila ga je kada je bio tužan. Bodrila ga je svake noći, čak mu je i svoju svetlost davala da ga upotpuni. Kidala je od sebe delove i lepila na njegove ožiljke. Milovala ga je govoreći mu samo najlepše reči od kojih bi možda jednoga dana mogao da se izleči i da je voli kako je ona njega volela. Čvrsto je verovala da je to moguće. Žmurila je da bi on gledao i ćutala da bi on mogao da govori. Davala mu je i ono što se ne daje. Volela ga je svom svojom svetlošću. Bila je spremna i suncu da krene da ga zamoli da mu pozajmi malo svoje toplote. Makar je to ubilo.
Od svega, dobila je samo prezir. Mrzeo je sve što je ona bila, a što on nikada neće biti. Ili je bar tako mislio. Što je bila bolja on je bio gori. Što je davala više, on je želeo manje. Nije njemu trebala ona da ga spasi. Morao je sam sebe da izleči da bi mogao da voli. A nije umeo. Uzalud su bili svi njeni pokušaji, on bi uvek ponovo nastavljao da je mrzi što je bila tako savršena. Na kraju joj je rekao da je ružna i glupa. Da ne razume život i da je imala sve pa tako i ne zna kako je kada nemaš ništa. Rekao joj je da je ljubav za razmažene zvezde, za one koje nemaju drugog posla nego da se prenemažu. On je bio važan jer je razumeo kosmos bolje od nje. Sunce je prevruće, mesec je pre hladan, druge zvezde su samo kradljivice tuđih snova. Ne treba im verovati. On i nije verovao. Ni njoj. Rekao joj je još i to da zna da će ga ona jednoga dana ostaviti zbog nekog ko je sjajniji i veći. Da samo troši vreme dok ne naiđe neko bolji. Da je sve ono što mu je dala samo način da dobije zahvalnost i poniznost. A on nikada neće biti ponizan. Rekao joj je da odlazi. I otišao je. U drugu galaksiju.
Nije nikada razumeo njenu ljubav. Koliko god se trudila da mu je na dlan stavi. Nije razumeo ili nije želeo da razume. Sada je ionako sve jedno. Danica je odlučila da prestane da postoji.
Druge zvezde su je ubeđivale da prestane da tuguje. Da on nikada i ne bi shvatio. To nije stvar izbora. On je jednostavno bio takav. Sam za sebe. Sam sa sobom.
-Pusti to. Probala si. Nije uspelo. Nastavi dalje. Još toliko zvezda na nebu ima. Neke bi bile najsrećnije da te imaju pored sebe. Zašto prestaješ da postojiš zbog nekoga ko nije vredan tebe? Tužna si. Proćiće.
-Ne želim da budem zvezda. To je tako teško. Samo želim da me neko voli. Samo to. Idem negde gde neće od mene očekivati tako mnogo. Ne želim da budem savršena, ni najlepša, ni najsvetlija. Samo želim da volim. I da me neko voli. Samo to.
Marko se već dugo spremao da pozove Maju u opservatorijum. Veče je bilo vedro i konačno se odvažio na taj tako veliki korak. Dok je gledala u zvezde kroz veliki teleskop u jednom trenutku se trgnula i jako zažmurila. Kao da joj je nešto upalo u oko. Ponudio joj je maramicu i zagledao se u njeno staklasto oko ne bi li pronašao prašinu ili šta drugo što bi moglo izazvati tu trenutnu bol.
-Nisam ranije primetio da ti oči tako sijaju. Prelepe su. Čak i ovako suzne pomalo.
-Laskavče. To je samo trun prašine.
Ili nije...