Tu si, sa mnom

“Dobar dan!”

“Dobar dan!”, odgovori dobrodušno starac sa živahnim očima. Zauzet svojim poslom i ne gledajući u devojku koja je, pak, buljila u njegove vešte ruke.

“Mogu li da Vas pitam nešto?”, opet će ona stidljivo.

“Naravno! Daću ti odgovor kao da si sebe pitala! Hahahahaha!”zasmeja se starac ne odvajajući ruke sa gline na vajarskom točku. Različiti oblici su se rađali u njegovim rukama i nestajali sledećeg trena. Izgledalo je da se igra i da ga nije briga šta će ispasti na kraju.

”I? Šta si htela da me pitaš?”

“Gde sam ja?”, i dalje zagledana u njegov rad upita.

“Tu si, sa mnom, u jednom od tvojih snova. Vidiš, ako ima previše gline, ne valja i ako ima malo, pa budu tanki zidovi ovoga što stvaram, opet ne valja! I stalno moram da kvasim ruke vodom da bi prsti klizili po glini, da bi napravio nešto…”, zastade on, izbacivši na momenat jezik u stranu, ne bi li se bolje koncentrisao na rad, ”eto i nije bitno šta!”

Devojka je i dalje opčinjeno gledala u njegove ruke. Bila je tužna, zbunjena, ali i smirena.

“Lep je osećaj kada stvaraš, zar ne?”, poče veselo sedobradi. “Hoćeš da probaš?”, pogleda je sada značajno.

“Hoću…”, brišući suze rukavom odgovori ona.

“Ej, ne briši suze! Suze su blagoslov, a možeš da ih iskoristiš za stvaranje, dok vajaš!” viknu starac kao da izgovara najveću tajnu. “Hajde, stavi svoje ruke preko mojih, ja ću vrteti točak, pa ću polako da izvučem svoje ruke i ti ćeš nastaviti da vajaš! Osećaj je predivan! Kada bi ljudi znali šta je radost stvaranja nikada im ne bi palo napamet da ruše, kvare, vređaju, uništavaju sve što lepo i korisno postoji, pa i ono što sami naprave! Ali, tako je kako je!”

Devojka poslušno stavi dlanove preko starčevih. On je sada vešto savijao prste, usmeravao dlanove, pevušio neku, samo njemu znanu pesmicu, dok se iz gline rađao novi oblik nalik srcu. Devojka radosno kriknu.

“Ne rekoh ti da je stvaranje radost!”, šapnu joj starac na uvo.

Devojka otvori oči. Bila je u bolnici. U prostoriji je bila čudna tišina, samo se čuo razgovor dežurne sestre i hirurga. Od svega jasno je razumela sestrinu rečenicu:

“Lepo sam ti ja rekla, Milovane, još dok smo studirali, da imaš zlatne ruke i šteta bi bilo da si vajar! Sećaš se, kako si razmišljao šta ćeš biti vajar ili hirurg? Pa, ovu devojku niko ne bi spasio! Imaš čarobne ruke i Bogu hvala spasio si joj život!”

“Znaš li da sam se toga setio dok sam je operisao!”, odgovori joj Milovan.

“Ali, kada sam počeo da pevam neku zaboravljenu, dečju pesmicu, zabrinuo sam se…pomislio sam, gotovo je, gubim koncentraciju, neću je spasiti, pa sam zamišljao da pravim ćup, ali ćup u obliku srca. To sam sa dedom umeo da radim. On je vrteo onaj točak i stalno me hrabrio da pravim nove oblike od gline. Mislim da mi je on i sada pomogao…imao je on čarobne ruke.”

“Možda, ili čarobnu dušu i srce?!”, reče oduševljeno sestra Olga.

“Ne preterujte!”, sa osmehom reče hirurg, presrećan, jer je spasio devojčin život.