Tuđi snovi (prvi deo)

Dan je pritiskao sa svih strana. Od ranog jutra je, ne probudivši se na vreme, utrčala u patike, dva puta iz sve snage bacila vodu na sanjive oči i u istom koraku navlačila bluzu i pakovala torbu, da bi na kraju ipak zakasnila na posao. Na poslu, takođe, kao na traci koju je neko ubrzao pa zaboravio da zaustavi. Jurila je vreme sve do same večeri.

Sanja je čeka u njihovom kafeu za sat vremena, imaće vremena da se istušira. Gotovo vrela voda slivala joj se preko očiju, ramena i bokova, otvarala sve pore na telu i istom brzinom kao i krv u venama gubila bi se u stopalima. Neko vreme se nije pomerala. Prijala je činjenica da ne mora ni da se pomeri, iako joj je u glavi i dalje leteo roj sićušnih misli, koje nikako da se sastave u nit. Razbacana slika dana i noć koja joj već neko vreme nije donosila mir i odmor, delovali su sada, kao stranica iz neke knjige koju je nevoljno čitala. Nije ih želela u svojoj glavi. A ipak, bile su tu. Sve odjednom, udarajući mahnito u čeonu kost kao da se baš tu nalazi izlaz. Svakodnevica je ipak bila uobičajno teška u odnosu na snove koji su je mučili već neko vreme.

Svake noći kada bi zaspala, sanjala je ženu za koju su je vezivali najjači osećaji koje je mogla, ili nije mogla ni da zamisli. Sebe nikada ne bi videla u snu, ali nju bi itekako jasno gledala i bivala sve više očarana njom. Pravilne crte lica, nacrtano pravi zubi, osmeh od koga se raspadaš na komade i oči. Crne kao najcrnja noć. Kao crna rupa. Kao ništa i kao sve. Šetala je sa tom ženom po parkovima, obalama, poljima. Držale bi se za ruke uvek na početku sna, kasnije u koraku dodirivale ramenima da bi na kraju uvek završavale svoj put jedna drugoj u naručju. Opsesivno je uživala u toj ženi. Obožavala je gotovo više i od same sebe. Dodirujući njeno telo, u snu, zatvarala bi oči i preživljavala nestvarne dubine sopstvenog tela, dodirujući sam svemir u sebi. San bi se uvek završavao, činilo joj se, kako bi se mogao i sam život završiti. Obamrlim telom, utrnulim od osećaja, bez želje da se ikada više pokrene. Tako bi se budila. I sada, dok razmišlja o tome, svaka kost joj trni a svaki mišić preti da se rasprsne. Zašto? Nije imala odgovor.

Nikada je nisu privlačile žene. Bar ne u tom smislu. Imala je muškarce u svom životu, ne previše, ali dovoljno da zna takve stvari. Uostalom na javi joj se nikada nije dešavalo da neku ženu pogleda tim očima. Ni sada, kada su je snovi već neko vreme držali u neizvesnosti i strahu, ni sada joj se takvi osećaji na javi nikada nisu dogodili. Imala je utisak da u snovima i nije ona. Kao da oseća tuđe osećaje, pomera tuđe telo, sanja nečije tuđe snove, koji su pitaj Boga kako završili u njenoj glavi. Ipak ih se pomalo bojala.

Već je previše vremena provela pod tušem. Ionako je probala da objasni toliko puta sebi i nije joj uspelo. Večeras će pričati sa Sanjom. Ko zna možda njoj nešto padne na pamet. Obukla se najbrže što je mogla i izletela iz kuće. Imala je ceo sat i opet kasni. Ovaj dan joj beži od kad je počeo, verovatno je da će se tako i završiti.