Tužna pesma - molitva za život

Neko leto. Detinjstvo. Predivan, sunčan dan. Na selu smo, u kući kod rodbine. Stigli Beograđani pa se sprema poseban ručak. Ukućani užurbano pripremaju hranu, čuje se dovikivanje, neki šaljivi komentar, smeh. Još krmeljivo gledam gde se nalazim, setih se da smo stigli sinoć, kasno, pa, dozivam mamu.

“Hajde, hajde, umij se i siđi dole!”, ona mi odgovara.

U gostinskoj sobi postavljen doručak, sir, kajmak, paradajz, ma, svega! Strina stoji pored stola i seče one dugačke kriške velikog, seljačkog hleba. Uvek vredna i nasmejana, hitra, sa vanrednim organizacionim sposobnostima. Dovikuje deci šta ko treba da radi, proverava ko je šta uradio, da li se izmuzla krava, da li su ovce išle na pašu, da li su moj brat ili sestra, ne sećam se ko, bili kod neke žene po neki kajmak i sve to izgovara dok seče tu jednu krišku! Potvrdni odgovori stižu sa raznih strana uz neko šaljivo negodovanje, zar je mogla da posumnja da nešto od toga nije urađeno? A, ona onako ponosno, sva crvena u licu odgovara:

“Nemo’ me zajebavaš! Moje je da vas proveravam…”,pa, ugledavši me, nastavi,”Ene, ustala si, hajde da jedeš, jaoj što volim što ste došli, jes’ da imamo posla, ali neka, neka ste tu, ima svega, nemo’ da se ustručavaš da nešto tražiš, pa da se posle lepo igraš u dvorištu sa sestrom i bratom!”

Prijala bi ta pažnja i gostoljubivost, to šarenilo na stolu, ta uzavrelost duha! Posle doručka izađoh ispred kuće.

Stojim pored majke koja me i ne primećuje. Nekoliko ljudi nešto radi pored ograde ka šljiviku. Čuje se:”Sad! Daj! Ne tu, bre, niže, bre! E, jebem ti lebac kao da nikada nisi klao!”

Prase je počelo da skiči i to je zvučalo kao tužna pesma preklinjanja, molitva za život. Ugledah u malom prorezu između njih njegovo oko. Vidim suze. Ostajem bez daha. Slika smrti mi se nacerila u lice. U glavi mi odzvanjaju njegove molitve. Nož u grlu. Umirem sa njim. U pitanju su sekunde, one koje traju čitavu večnost. Slike smrti: ljudi plaču, mole za život, zvuk sečiva, krv lipti, izbezumljene oči, strah, logori smrti, zašto? Čujem zapomaganja nevinih, gledam čin neljudi, zveri, ubistva, silovanja, ljudsku surovost. Vrištim u sebi: "Zašto!?" Plačem, plačem, plačem.  

“Još se trza, mamu mu! Ma nisi ti, bre, dobro naoštrio nož!”

“Ma, nemo’ ti meni nisam naoštrio nož, nego brale, ti se bojiš, trebalo je to dublje da zariješ!”

Pričaju dok paraju utrobu.

“Mama, ja više neću da jedem meso!”izgovorih te reči tog dana i zaćutah ostatak dana.

“Ju, pa ti si ovde!”, reče mi majka tek tada svesna mog prisustva,”Ma, hajde, molim te, nisi trebala da gledaš…to tako mora! Hajde, ulazi u kuću!”