U ime oca i sina

Sedela je sasvim opušteno sa nekim poluosmehom na lepom, ostarelom licu. Nije se dala, nije dopuštala vremenu da je pregazi, iako je već duboko zašla u godine gde se tako nešto teško može sakriti, a da nije u genima zapisano. U bašti primorske kafanice uz plažu, ličila mu je na mladu verziju sebe, onu koju je viđao na retkim fotografijama koje je uspeo da pronađe.

“Kako si ti sine, kako trpiš ovo vreme?”, pa se slatko nasmejala i sebi i vremenu koje nije moglo biti lepše.

“Trpim kako moram.” uzvratio joj je istom merom, blistavo sevajući osmehom koji je od nje nasledio.

“Pitam se koliko dugo ti je trbalo da se odlučiš na ovakav potez? Ona je bila tako nekako, baš za tebe…očiju  punih ljubavi.. Ne razumem ovakvu tvoju odluku, jednostavno ne razumem i ne odobravam je.” Govorila je mirno i bez povišenog tona, ali on je mogao da nasluti količinu gorčine koju je krila u sebi. Srknuo je kafu, pa je dolučio da joj otvori srce, kao što je to uvek činio:

“Nisam ti nikada sve ispričao. Nisam želeo da te razočaram. Voleo sam da misliš kako nam je sjajno u životu, kako se volimo, baš onako na tvoj način, sudbinski. Ali, naša priča nije bila takva. Nagomilali su nam se problemi. Počeli smo da se svađamo i udaljavamo jedno od drugog. Pa ta konstantna prebacivanja, te ja sam ovo, te ti si ono, a para uvek malo. Kuća je rupa bez dna. Svu smo ušteđevinu na kuću potrošili. Ona radi, ode, ostavi me sa računima i majstorima da se nosim kako znam i umem. Na kraju je postala čudno letargična, ništa je više nije zanimalo, počeo sam da sumnjam da je našla drugog. Nije. Našla je utehu u pilulama za živce. To mi je prelilo čašu, kako je mislila da mi rodi dete, ako pije te proklete lekove?! I tako… Otišao sam u vikendicu, kad tamo ti, draga majko.” Opet se nasmešio, ali ovog puta oprezno.

Dugo je gledala u njega bez reči, dugo je samo zurila u lepo lice svog miljenika, a onda se okrenula prema moru:

“Poznavala sam jednu ženu…” pauza koja je usledila nije bila očekivana, kao ni reči kojim je odgovarala na njegovo jadanje, “Ona je bila je suštinski veoma pametna, ali je nekako život nije hteo. Ne kažem da se ona nije trudila da živi. Volela je sreću, umela je da bljesne kao zvezda, ali i da se ugasi i nestane kao duh. Ta nikome nije pričala o sebi, mislim nikada i ni u jednoj situaciji. Volela je da pomaže drugima, posebno onima koji su bolesni ili ih je neka nesreća snašla, nju bi prvo zvali. A, takvih situacija je bilo jako mnogo. Bila je iz dobre kuće. Bila je lepa, po svim standardima bila je lepa iznutra i spolja. Onda se udala i nekom manijaku izrodila četvoro dece. Sama ih je gajila i izdržavala, ali je ćutala i sijala, jer su joj deca značila sve u životu. Udala se mlada, nije mnogo birala, pa je za manijaka krivila sebe. A onda su krenule batine. Tukao ju je često u pijanstvu, ali i trezan. Sve je pare proćerdao na kocku i skupe automobile, a nju je tretirao kao krpu za pranje poda. Onako modra i polomljena krila se po ćoškovima i radila ko manijak da zaradi za decu I troškove. I, ćutala je. Od nje nikada nisi mogao da čuješ ni ružnu reč, a kamoli nešto ružno o svom životu. Uvek sa osmehom kao maskom protiv zlih očiju. Takva je ona bila…” Tu je zastala i ispila do kraja čašu vode, serviranu uz kafu. I dalje je gledala u more bez naročitog izraza na licu. I dalje je zbunjivala sina pričom koja je, po njemu, bila van konteksta. Kada je najzad nastavila, taman se spremao da je prekine, ali je odustao, jer je poznavao majku, a poenta se krila u mesu koje njene reči još nisu zagrizle.

“A, ljudi su znali za njen život. Skoro svi su znali i svi su ćutali, nisu se mešali. Ona je ćutala, oni su ćutali, znači, nije se ni desilo. Glupa, samoživa stoka… Onda je sahranila najmlađe dete. Užasna tragedija, leukemija, mučilo se od dana rođenja do smrti, a i ona sa njim. A njen manijak, opijao se još jače, počeo je da se drogira, na kraju i on se razboleo, dobio je kancer. I njemu su brojali  dane. Da bi poštedela svoje srećice, svoje ćerke, negovala ga je. I, izvukla ga je. Znaš li zašto? Naravno da ne znaš. Verovala je u ljubav i dobrotu. Verovala je da se sve dobro dobrim vraća. Ali, kažem ti, život je jednostavno nije hteo…”

Sada već veoma zainteresovan za ovu tešku priču koju mu nije nikada ispričala, pozvao je konobara i naručio dav piva, oba za sebe ako ona neće, ali znao je da će hteti. Lice joj se pretvorilo u pozornicu, oči su joj svetlucle tugom kakvu retko gde ljudi vide, jer je ona filmska poptpuno veštačka I isforsirana. Ova tuga je bila tiha i čutljiva, nekako sveta.

“Čim je izašao iz bolnice, manijek je počeo ovoga puta još gore, verovatno zavideći njoj na njenom zdravlju. Bio je ljubomoran na njenu lepotu i život koji je uporno pokužavao da joj uzme, ali mu nikako neka sila u njoj nije dozvoljavala. Što je bio gori, ona je više želela da živi. Na kraju, uspela je da pobegne, a sa sobom nije ponela ništa, osim duše. Bežala je dugo, sva se pretvorila u oči i kosti, majušna i preplašena, ali odlučna da preživi i počne ispočetka. Ali, kako rekoh, život je nije voleo, đubre ju je uvek nalazilo. Sa sobom je želela da povede i decu, a deca su bila već velika, nisu želela da napuste dom u kom su odrasle. Kasnije su je zvale samo zbog novca, a na kraju ni zbog toga, jer su shvatile da ga više nema. Nekako su i one, njena čeda, prešle na mračnu stranu i prekinule svaki kontakt sa majkom. E, baš u tom trenutku kada je ostala sama, kada je izgubila svu nadu i kada je počela da tone u dubine paklenog ambisa desilo se nešto čarobno. Upoznala je nekoga za koga je stalno govorila da joj je suđen oduvek, da je njena druga polovina i sunce ju je obasjalo, a samim tim i sve koji su je poznavali i voleli, ma obasjavalo je sa krovova, sijalo je na sva tužna srca i punilo ih novom nadom. Takva je bila, veruj mi…”Onda se osmehnula široko, okrenula se prema sinu i pomazila ga po kosi. Podigla je čašu sa pivom i sa uživanjem otpila gutljaj.

“To joj je bila godina strasti, ljubavi. O, takve ljubavi da je zvonilo prolećno cveće. Volela je stope po kojima je hodao, voleva je njegove reči, njegove pompezne izjave ljubavi, njegovu bučnu prirodu, tako drugačiju od njene, ali tako punu one životne energije koja vodi, koja je, kako je sama govorila, prava suština života. Ona je volela i svi su bili zaljubljeni i voleli su sa njom. Rekoh ti još na početku da ona nije bila glupa, sve znake je čitala i dobre i loše. Pad je počeo onoga trena kada su joj demoni iz boce uzeli ono srcu najdraže, njegovu dušu, a možda ne samo oni, možda je ta sudbinska veza postojala samo u njoj…izgubili su jedno dete, onda ona više nije mogla da rađa. A želja je njena bila veća od svih želja koje ljudski um može da zamisli. Istrpela bi ona sve preglede, istrpela bi ona sve pogrde i poniženja koje joj je upućivao. Jer ih je zaslužila, o guska glupa, ali on je nije više želeo. Zapravo, nije želeo njenu decu koju je već rodila, jer nisu njegova, a svoju od nije imao i jako je žalo zbog dana kada se sa njom venčao, osećao se prevarenim… A ona, ostala je i bez žive dece, bez ljubavi i bez suza, do kraja ni suze više nije imala…” Sada su se gledali, pili pivo i razmišljali, zajedno.

“Gospode bože, mama, kako je preživela, šta se sa njom na kraju desilo? Da li je taj čovek bio svestan kakav je dijamant bacio svinjama? Da nađe mlađu, pa to je mogao odmah, nije morao ni da se ženi, ima ih ko pleve? Ne razumem i ne opravdavam. Šta je sa njim dalje bilo?” iskapio je čašu i zablenuo se u milo lice koje nije odavalo emocije, samo je gledala u more i uživala u zalasku sunca za pučinom. Znao je da su to njeni sveti trenutci, nebo i zalazak sunca. Čekao je.

“Ne znam šta je sa njim bilo, nestao je iz njenog života. A ona…umrla je davno… Samo je nestala, nikada joj telo nisu pronašli, oni koji su verovali da se ubila.”

“Oh, majko, kaka život… I ti si je poznavala?”

“Nekada davno bile smo kao jedna.” nasmejala se onim osmehom iz srca i pogledala ga u oči, samo one nisu bile njene, bile su duboke i zelene, na trnutke skoro crne. Bile su to oči njene jedine ljubavi, njene sudbine i njenog ubice. “U svakom slučaju ona je sada na boljem mestu, gleda ono što voli. Znaš, jako je volela more, morska sirena.”

“Baš kao i ti.” Dugo su ćutali prevrćući svoje živote, vagajući poraze i pobede. I na kraju ostala je samo ljubav.

“Sutra se vraćam kući i voleću je svaki dan, to ti obećavam. Uživaću u njoj svaki minut, neću joj dozvoliti da pusti suzu, plaćaću biserima osmehe, ona ume tako da zasija, baš kako si rekla. Mama, ti si mudra glava.”

U daljini neko je zasvirao sirtaki, dohvatio je krepku staricu i zaplesali su onako iz duše, on iz svoje zaljubljene, ona iz svoje kojoj nije dozvolila da umre. Ljudi su počeli da se ljube i čestitaju jedni drugima još jednu magičnu godinu na ostrvu svetlosti.