U mračnom krugu svetla

Ona se zove A. Možda njeno ime počinje i sa slovom I, možda je R, možda je bilo koje ime započeto sa jednim od trideset slova azbuke, abecede... Mučno mi je, karikaturalno, u zanosu sam, u gađenju... Euforičan sam, letim, padam, u ambisu sam mraka, neotkrvenog jezgra zemlje, kojem niko nije prišao, osim moga ludila. Moje oči boje poremećaja i šizofrenije jedine su videle svetlo i vatru mraka zemljine utrobe.

Plakao bih, ali ne znam, taj osećaj sam izgubio u svim poniženjima, koja su me uoklopljavala u hermetičko odelo koje ću nositi. Smejao bih se, ne znam šta znači ta reč? Možda sam nekada davno, u vremenu nekoliko vekova iza, kada sam započinjao život, menjao oblik lika, možda se to zvalo osmeh...

Želeo bih da sanjam, ali ne umem da spavam, to stanje, san, izgubio sam u noći kada je goreo moj voljeni grad koji nikada nisam video, veliki grad, na tri reke, dok me je ona nosila u utrobi, čuvala me, primajući ubode mačeva i strela,koji su se odbijali od nje, pucali su u nju, smišljeno baš u stomak. U stomak u kojem je nosila svoju dušu da je iznese pred presto Gospoda i onu malu dušu, obličje svog jedinca, koju je pred presto položila.

Pevao bih. Ne znam to, jedino nemušte zvuke mogu da ispuštam, jer to što se zove pesma ja ne znam kog je oblika, mirisa, ukusa ili to varam sebe da bilo šta znam.

Šta, šta ja, u stanju raspadanja i ponovnoj regeneraciji, dok mi Tvorac ne dozvoljava da pobegnem u zemlju ili pod nju, legnem, zaspim, šta ja da činim? Nije kucnuo moj čas, nije, svakog trenutka moje sumnje, glas me opominje da naum, izbor i put, još nisu u mojim očima.

Volim je? Ne znam. Ja ne znam šta znači ta reč, valjda je više  nikada nisam čuo, od trenutka, kada sam se davio u nabujaloj reci, tada, kada sam ostao da hodam dalje, nestao je svaki zvuk, a kada on nestane, nestaje pojam, jer nije opipljiva njegova imaginacija. Ne znam, učim rečnik nepoznatog jezika, koji savršeno ćutim, ispisujem najlepše užasne škrabotine svog jezika koji nikada nisam naučio i...

Možda je volim, valjda se tako piše, izgovara, oseća, razdaljina do njene tuge, izmerena koracima koji se mere u četiri...., ....,možda je to reč koju ne znam, reč koja označava razdaljinu. A ja, nepomično posmatram njenu tugu, to znači da i ona, mada ne znam kojim slovom počinje ljubav, jer ljubav je njeno ime, urezano na mojim usnama, koje ne umem da izgovorim, jer...