Ubistvo u najavi

Muzika sa neta, tastatura prebačena na ‘serbian (latin, serbia)’, pišem. Pišem sa razlogom, sa svrhom, sa lakoćom koja smiruje. Pišem i buljim u tastaturu, jer se ne snalazim baš najbolje u srpsko-latiničnoj varijanti engleske tastature. Ali, pišem i to je dobro, jer nemam šta da kažem.

Inače su najgori oni što pišu da bi ubedili, da bi nahranili svoj ego i napunili novčanike. Šta smo novo od njih saznali? Ništa. Ali, oni pišu i zarađuju slatke parice. Previše su fini da bi protrljali te iste parice kroz kosu ili bradu i šapnuli: ‘Kotite se, množite se.’, ali nisu gadljivi na njih. Skromni junaci jučerašnjice i današnjice, sveznalci i rado citirani i još rađe pozivani na ‘događaje’. Ti maestralni delioci mudrosti, przničavi agorafobičari koji se jedino ne plaše u svom malom kutku gde pišu…

Ne volim pljuvačine i retko opajam pa mračnim ćoškovima literature, ali eto ponekad, kao baš sad, osetim potrebu za tim i nemam nameru da toj svojoj potrebi odolevam, jer je starija od mene, a bremenitija svakako…

…Jednom tako, u jednom trenutku vremena bez merne jedinice, sedimo nas dvoje, ili više nas, i vodimo otprilike ovaj razgovor:

– Kako Ti pišeš?

– Sednem i pišem.

– Pa znam to, nego, kako odabereš temu, kako oblikuješ stil i te stvari?

– Koje stvari?

– Pa znaš ono, gde da ubaciš citat, gde anegdotu, na kom mestu treba da stoji ironija, cinizam i to?

– A što me to pitaš?

– Pa i ja imam puno ideja, pa bi da pišem.

U takvim trenucima mi se obično dešava ono stanje kad ne znam da li mi se prisralo, da li gutam knedlu, ili već povraćam. Svejedno, bilo bi bezveze da ‘sabrata po peru’ odjebem, te progutam tu knedlu, sve zajedno sa povraćkom i stisnem dupe da se slučajno ne bi usro i pokušam da odgovorim.

– Pa znaš kako, ja nemam unapred spremljen plan, jednostavno počnem da pišem i posle pogledam da li mi se sviđa ili ne.

– Da, ali o čemu počneš da pišeš? Kako izabereš temu?

Da je taj moj ‘sabrat po peru’ znao koliko je bio blizu da fasuje šamarčinu sigurno bi pobego glavom bez obzira, jer mi se dešavalo da iz šamara bacam u nesvest. Ali nije znao, a meni ga nekako dođe žao, jer on ‘ima ideje koje želi da podeli sa svetom’, pa kakav bi ja čovek bio da takvom deliocu mudrosti i novih ideja stanem na put ka zvezdama svojim odbijanjem da mu saopštim tajnu svog pisanja. Pa i pored toga što stotine hiljada navijača u mojoj glavi skandira: “Udri govno, Obi, udri govno, Obi, Obi, Obiiiiiiiiii… “, ja ipak rešim da pokušam da mu objasnim kako pišem.

– Gledaj ovako: Vidiš ovu pikslu koja stoji ispred nas?

(“Uzmi tu pikslu i odvali ga u glavu s njom!”)

– Vidim. I?

– Pa recimo, počnem od nje.

– Kako počneš od nje?

– Pa lepo, počnem da opisujem kakvog je oblika, pa jedna asocijacija vodi do druge i polako počinje da se formira tekst. Tema se sama otvori, jer teme su kurve one Madam koja se inače zove Inspiracija. Vidiš, sama ta reč je već intrigantna. Ako je ‘spiritus’ latinska reč za ono što se na srpkom zove ‘duh’ onda bi ‘inspiracija’ u stvari značilo ‘u-duhovljenje’, što bi dalje značilo da zapravo ne piše čovek, već neki duh koji je ušao u njega i samim tim čovek je samo mašina nekog duha koji želi nešto da kaže. To bi dalje značilo da postoji još jedan svet u kome je ceo taj ‘stvaralački ljudski rod’ zapravo samo jedna velika arena sa ljudima-lutkama koje koriste duhovi. Duhovi pišu kroz nas, koristeći nas kao oruđe, kao što mi koristimo olovku i papir, ili pisaću mašinu, ili kompjuter, ili šta već. I ukoliko takvu logiku izvedemo još nekoliko koraka dalje ljudski rod, to jest svi mi, koliko nas ima, smo zapravo robovi jednog drugog roda koji nama manipuliše, a mi taj rod zovemo ‘duhovi’, pa se mi kao uzdižemo na ‘duhovni nivo’ time što radimo, a u stvari je obrnuto.

– Kako obrnuto?

– Pa lepo. Da duhovi mogu da pišu sami oni bi to radili. Da mogu da stvaraju sami ne bi im ljudi bili potrebni, ali oni ne mogu ništa da urade bez nas i zato su svoju nemoć predstavili kao prednost, kao što to rade svi demagozi. Mi se bre ne uzdižemo, nego se spuštamo na njihov nivo i time im dajemo šansu da se objave.

– Misliš?

“Udari ga Obi, udri govno, jebi mu kevu, ugazi ga. Obi, sprda se s tobom, ubi gmaza.”

– Mislim.

– I ti bi to napisao?

– Mrtav ‘ladan.

– Ti si lud.

‘Sabrat po peru’ me ‘ad hoc’ proglasi ludim. Onako, bez razmišljanja o onome što sam rekao, on je saslušao i presudio bez sumnje u sebe. Ja lud, on pisac koji se eto malo raspituje kod kolega kako kod njih teče stvaralački proces. I da se razumemo, nije on mene pitao zato što je netalentovana, bezrepa stoka i idiot najvišeg reda, ne, ne. On je bio ljubazan prema meni, pa mi je ukazao tu čast da proćaska sa mnom. I shvatio da sam lud.

Eto baš tako, čovek od pera, potpuno svestan težine napisane i izgovorene reči, zaključi i ja ga gledam. Ruka kreće prema već spomenutoj piksli, ulažem največi ljudski zamisliv trud da ga ne bi tukao dok se ne usere, a on se već okrenuo na drugu stranu i sa tom istom glupošću, kao da se ona podrazumeva, postavlja drugima pitanja, daje komentare i donosi zaključke.

Ubrzo je dokurčio svima i svi su počeli vidno da ga ignorišu. I to do te mere da mu je čak i nekoliko puta rečeno da više ne želimo da razgovaramo sa njim i on je posle hiljade i hiljade večnosti svog jalovog prisustva odlučio da ustane i ode.

Niko ‘ni u nos’. Ode čovek, raspoložen i nasmejan, a nas kao da je izbacila poplava. Sedimo mi ‘gomila ludaka’ i ne možemo da verujemo kakvo smo zlo pustili da preživi. Svako se samom sebi čudi što ga nije zadavio, osakatio, mučio, pržio na vatri i radio mu još gore stvari. A on nasmejan, raspoložen, razgaljen time kako je nadmudrio sve i kako je on ipak i uprkos svemu najpametniji. A mi nemamo pojma o životu.

“Bravo majstore”, pomislim i pomirim se sa činjenicom da sam ja stvarno lud, jer da nisam taj skot ne bi doživeo ni drugu rečenicu razgovora, a kamoli nešto više i zaboravim na njega kao na jednu od mnogih neprijatnosti koja mi se desila u životu.

Inače sam ubeđen u to da je zaborav najveća tekovina ljudskog uma, a ne pamćenje. Kad čovek ne bi mogao da zaboravi sve ono ružno što mu se desilo u životu implodirao bi. Blups i nema ga više.

“Šta je bilo?”

“Implodirao.”

“Još jedan implodirao. Sledeći!”

Prosto, zaboravim ja lepo na tog debila. A i kad ga se setim, piće i ostala sredstva koja služe da bi čovek ‘promenio stanje svesti’ pomognu i nastavim da živim nekim svojim životom. Taj moj život inače nije ‘glamurozan hod ka večnoj slavi’, već nešto sasvim drugo. Sve i jedno i bilo kako bilo, ja tako zaboravljam i na njega i mnoge njemu slične i na sve one jade koje sam preživeo zbog njih ili njihovom krivicom i tako preživljavam svoj vek, čekajući da me stigne jedina izvesnost ljudskog života, a to je ona gospođa sa kosom koju mnogi meni slični često prizivaju. Nisam suicidalan lik i to me jebe, inače bi odavno prekinuo ovu farsu od života, ali eto nisam suicidalan. Ne da mi se da budem heroj drame u kojoj bi svojom žrtvom nešto promenio, pa to ti je.

Elokventan, uličarski ton, pomalo otrcane fraze, lepo uokvirena misao, sročena baš tako da klitoris zadrhti i male usmine nehajno ovlaže, taman toliko da se želja probudi i da se epigastralni sindrom razvuče po crevima, što  se onda detektuje kao ‘leptirići u stomaku’ i eto bezidejne književnosti penzionisanih poštara, lezilebovića svih vrsta i akademika, onih srpskih. E, tako ne umem da pišem.

Iako bih voleo da baratam zanatom zavođenja mrtvim slovom, ja ipak nisam od te fele. Ali voleo bih ja i mnogo čega drugog, ali, eto, nešto mi ne da, pa mi ne da. I tako ja pišem. Isprazne misli, nevešto povezane, jedva razgovetnije od pijanačkog trabunjanja, to je moje pisanje. A da ne zaboravim i ključnu reč: proseravanje.

I nema toga na ovom svetu koji može više da mi sjebe mozak, nego što to mogu ja. Sam sebe sjebem u glavi između dva treptaja oka i ne opraštam sebi, pa da jebe rak raka. Pokušavali su mnogi, a dan i dan pokušavaju da to postignu, ali u tome sam dosegao jedan stepen koji bi u mnogima izazvao tešku zavist kada bih im objasnio kako se to radi. Ali lukav sam i ne odajem tajne sjebavanja nikom, pa ni za brdo karamela. Pa da.

A ne umem da popravim ni auto, ali se oko toga nešto ni ne batrgam, a batalio bi odavno i ideju o tome da pišem, ali …

I tako sedim jednog dana i pijem neko piće, slušam nekoliko glasova u svojoj glavi koji se prepiru pitaj kurac oko čega i padne mi grandiozna ideja na pamet da uključim TV. Lenjim pogledom tražim daljinski, hvatam ga u svoje vidno polje, ko ribari tunu, i protegnem se do te šejtan-naprave koja je izmišljena samo zato da bi ljudima atrofirali mišići i otvorim ‘prozor u svet’.

Nešto me baš tad, baš tako, teralo da to uradim, a sad znam da su to bili zlodusi koji se vazda vrzmaju oko živog čoveka, ne bi li mu dojađivali što više. Uključim TV i samo što nisam implodirao. Onaj što mene i sve meni slične proglasi ludima se sa ekrana kezi ajkulskim osmehom i kao uvaženi gost neke besmislene emisije sa pozicije autoriteta za sve i svašta (između ostalog i za književnost) objašnjava sa onim istim bezobraznim i bezobzirnim izrazom lica kako, šta i zašto.  “Vid’ kurca u slamnom šeširu.”, pomislim i ne menjam kanal, jer mi zlodusi ne daju. Sedim kao hipnotisan i zevam u ekran i slušam budaletinu kako sere o ovome i onome, kako hvali jedne, a kudi druge, kako iznosi svoje mišljenje, a onda i ‘ideje’. Bunca magarac o srednjevekovnom herojstvu Srba i nadgovara sve ostale goste emisije i nameće ideju kako jedino stočarstvo može da spasi ovaj napaćeni narod koji je eto zabludeo sa svim onim skalamerijama u nedostižnoj želji da bude deo Evrope.

I tad odlučim da napišem knjigu. Ne zbog slave, niti zbog love, niti zato što imam nešto novo, spektakularno i neponovljivo da pridodam istoriji čovečanstva, nego samo zato da bih došao u priliku da uradim ono što je trebalo da uradim pre dvadeset i nešto godina, a to je: da ubijem skota.

Ali, ne mučki u polumraku ulice na periferiji neke selendre, ili neosvetljenom haustoru, nego naočigled svih. Javna egzekucija pred višemilionskim auditorijumom. “Dragi gledaoci mi se izvinjavamo na smetnji, ali upravo se pred našim očima desilo ubistvo i neobična pojava nestanka ubice na očigled svih.” Vi ćete naravno znati (kao i svi koji znaju za foru) da sam implodirao, ali ću za svaki slučaj pre toga da organizujem da se mesec dana kasnije pojavi snimak sa Havaja. Onako lep snimak.

Jedna mulatkinja mi puši kurac, druga masira slepoočnice, treća stoji sa poslužavnikom sa koga me priziva hladan koktel, a ja se cerim u kameru i mašem ušima ‘mojima koji su ostali u domovini’. I poručujem kako nam niko ništa ne može, jer smo mi Srbi nenadjebivi i kako je onaj nesrećni Copperfield u stvari od nas učio zanat, a ja samo da dokažem da sam se teleportovao.

I inače smo naj u svemu i kad nam je dokurčilo da se jebemo po mraku mi smo poslali onog Teslonju u svet da bi imali struje i sijalice koje možemo da prigušimo. Još ću da pridodam da smo vanzemaljci i da je intergalaktička baza svih živih vrsta u svemiru povezana sa ‘nekim Srbima’ koji imaju ključ od međudimenzionalnog prolaza i da tako kontrolišemo sudbinu planete.

Pa nek’ se jebu sve one kurožderonje sa svim svojim teorijama zavere, jer sve to smo mi namestili, da bi mogli na miru da uživamo u svim vrstama seksa sa robotima koje smo stvorili isključivo u tu svrhu. A onda ću da kenjam o ‘pravoj veri’, o okupaciji mrava i termita i da stavim muda u kofu sa ledom i da kažem za kraj: “E, tako se ‘lade jaja.”

Spojeno lepo i korisno i ja ubio skota (sa dvodecenijskim zakašnjenjem) i nestao netragom u zaborav onog višemilionskog auditorijuma koga ionako živo zabole kurac za mene. I to u golfu dvojci koji ima ugrađen plin. Pa nek’ posle kažu da nisam uspeo u životu.