Umetnost stvaranja

Na akademiju se upisala iz četvrtog puta. Nikada nije volela birokratiju, uvek je kasnila, slabo pamtila brojeve, datume, rokove. Nikada nije pamtila procedure I protokole. Pravila je doživljavala kao kaznu I bila je jako loša u poštovanju čak I najmanjih, najbeznačajnijih, čak I onih koje nije bilo teško ispoštovati. Kao da je njen organizam sam od sebe imao otpor prema pravilu bilo koje vrste. Fizički je osećala bunt koji je nastajao u tabanima da bi trenutak kasnije brzinom svetlosti prostrujao kroz čitavo telo sve do čeonog dela glave gde bi se razbio u param parčad I ništa više nije mogla da zapamti. Toliko je u biti svog postojanja mrzela pravila da je bila sigurna da bi se mogla neka dijagnoza po njoj nazvati. Neki sindrom ili tako nešto. Mogla bi da bude osnov I početak svih takvih slučajeva koji bi se u budućnosti otkrivali. I svi bi se zvali njenim imenom.
Nakon četiri godine nekako je uspela da odradi tačno utvrđene teme za radove koji su bili neophodni za prijemni ispit za umetničku akademiju. Četiri godine joj je trebalo da prestane da daje sve od sebe I da je dovoljno da da samo ono što se od nje tražilo. Četiri godine se borila sa samom sobom. Sa formama bez svrhe, sa protokolima bez cilja I sa fotografijama koje nisu imale sliku. Na kraju je nekako uspela. Uradila je samo ono što se od nje tražilo. Ni manje ni više.
Završila je akademiju sa prosečnom ocenom deset. Godine studiranja su prošle neprimetno. Živela je u svetu koji je sama stvarala. Tačnije u nekoliko svetova dnevno. Sve što je osećala stavljala bi na platno I sve bi zračilo takvom energijom koju je nemoguće bilo neprimetiti. Profesori su bili oduševljeni njome. Družila se, putovala, zaljubila I odljubila, volela I patila. Sve na platnu. Sve što je poželela mogla je da ima. Bilo koje mesto na svetu spojila bi sa bilo kojom osobom na svetu. Sve je bilo moguće. Na platnu.
Nakon akademije, godine su učinile svoje I postala je svesna želje za suprotnim polom. Ta želja je tako dugo živela na njenom platnu da je zaboravila da tamo ne može zauvek ostati. I nije. Pocepala je divljački jedne noći svoje platno I svom svojom silinom prostrla se po krevetu na kome je spavala. Toliko je bila jaka da je bolelo. Stvarno fizički bolelo. Sretala je ona muškarce, nije da nije. Ali bi uvek imala šta da doda ili oduzme. Uvek šta da ispravi ili docrta. Šta da obriše. Našla se pred platnom koje nije bilo moguće oblikovati. Zato je jedino logično bilo da to platno zameni onim koje je čitav život poznavala I na kome se moglo naći baš sve što se zamisliti može.
Narednih godina crtala je samo akte. Muške akte. Zračili su senzualnošću, željom, pohotom. Voleli su je kako joj je bilo potrebno da je vole. Grlili je baš onako kako je jedino želela da bude grljena. Bili su tu kada su bili najpotrebniji I odlazili su kada joj je bila potrebna samoća. Imali su sve. A ona je imala njih. Prenela im je osećaje. Svaki od njih je imao I nežnost u pogledu I snagu u rukama I setu u očima. Onda bi bolje raspoložena stvarala one koji su strast nosili u stisnutim vilicama a moć u skupljenim butinama. Za neka melanholična jutra stvarala je crne za klavirom u fraku, za polet smeđe u gumenim čizmama na konju, za tugu plavooke sa širokim ramenima za plakanje. I svi su bili njeni.
To što je radila radila je najbolje te je vremenom postala jako poznata. Ta slava donela joj je prilično lagodan život. Imala je sve. Nije imala ništa. Stvarala je svetova izvan sveta u kome je bila Boginja. Boginja bez Boga. Pekla je ta istina kao sam pakao da se u grudima nastanio. Pekla je a ona nije umela da je ugasi.
Koračala je tog popodneva uobičajnom rutom kroz park do marketa po vruć kroasan I mleko kad se mala tršava devojčica izgrebanih kolena I musavih obraza bez najave, kao da je iz neke bare izronila, stvori ispred nje.
-Dobro jutro. Zašto tako hodate?
-Kako hodam?
-Tako gledate sve gore, niste me ni videli, zamalo da me pregazite. Mora da je baš bezveze kad si tako veliki.
-Ja nisam velika nego si ti mala.
-Ja sam normalno mala.
-I ja sam normalno velika.
-Ja to ne znam, jer sam mala. Svi mali su kao ja. Da li su svi veliki kao vi?
-Ne znam, nisam nikada o tome razmišljala. Valjda jesu.
-Dobro je onda. Obe smo znači normalne.
Zaboravila je na vruć kroasan I mleko I trčeći se vratila do stana. Nacrtala je ženu. Samo ovog puta ne na platnu, već na sopstvenoj koži. Slikala je savršene svetove. Umesto da samo naslika savršenu sebe.