Uspomene!!!

Žene i detinjstvo: to je književnost! Krvavi tragovi i sećanja su život. Život i književnost imaju malo dodirnih tačaka. Makar ne mnogo u svakodnevnici. Oni se dodiruju ili u fikciji, ili u mašti. U fikciji, kad se stvara književnost. U mašti, kad neko čita stvoreno. Tako se dodiruju život i umetnost. Ako se šta od života i prenese u knjigu svede se na to kako dete pronalazi put do seksa, put od deteta ka odraslom čoveku. Momčilo Selić u svom romanu Izgon, u dve rečenice objašnjava ovo što vam ja govorim: „Detinjstvo nam je jedina otadžbina“, i: „Sve za slavu, a slavu za pičku“. Književnost je: žene - dok možeš, i detinjstvo koje ti se u mislima vraća - kada više ne možeš! Ostalo su uspomene. To je druga dodirna tačka između života i književnosti.

Španski pisac Francisko Ajala je svoju memoarsku prozu naslovio imenom: „Sećanja i zaboravi“. I, bio je potpuno u pravu. Mnogo više zaborava ne uđe u takve knjige nego što sećanja bude opisano. Ipak, mislim da nema ničeg poštenijeg od autobiografije. U njoj čovek govori o čoveku kojega je za života najbolje poznavao. Kroz autobiografiju mi govorimo o tome ko smo i iskazujemo ono što smo želeli da budemo. Autobiografija je to između: od toga ko smo - do toga šta smo želeli da budemo. Jer, čovek kroz laž govori najveće istine o sebi. Mada, u autobiografiji to i nisu laži: to su neostvareni snovi.

Posle četrdesete: sadašnjost i budućnost su samo ostaci prežvakane prošlosti!!!

Dakle, sve se vrti oko žena i seksa, oko uspomena iz detinjstva vezanih za sve to, čak i kada se pišu istorijski i politički memoari. Najvažnije je: ne izmišljati. Ne lagati: sebe. Ako se tako nešto i uspe onda ovakvo rovarenje po sopstvenoj prošlosti dobije neki smisao. Mića Popović je negde napisao „...da čovek i nehotice, ako je i najiskreniji, kad prođe izvesno vreme, počne da izmišlja svoju sopstvenu biografiju...“. Kakav značaj ćemo dati nekakvom doživljaju iz vlastite dalje prošlosti – to je već lična i fleksibilna stvar. Stvar percepcije i ukusa. Ali, događaj mora biti verno opisan ili makar onako kakvog ga se sećamo (bez ikakvih drugih tendencija). Na kraju, ovakve knjige su više odraz onoga što smo zaboravili nego onoga čega ćemo se setiti. Ne zavisi od nas ni jedno, ni drugo.

Birs je rekao „...da su uspomene onaj deo našeg života koji možemo da ispričamo ne crveneći..“.. Ljermontov smatra da je „...biografija svakog čoveka, čak i najsitnije duše, podjednako zanimljiva i korisna kao i istorija celog naroda...“. Pekić je, pak, o memoarima rekao sledeće (napisao): „Tim putem se ne dobija puna istina o nama, ali, srećom, ni potpuna laž. Izoluje se, u stvari, jedna od naših verzija – ona koja nam najviše odgovara, razume se. Kao da smo skrpljeni od mnogobrojnih, manje-više, različitih ličnosti, pa smo zbog jasnoće i preglednosti izabrali da ispovedimo jednu od njih, najbolju, razume se“. Jedan Španac je napisao da su dela za nama - naša biografija! Bojim se da bi onda moja biografija očitavala na praznom listu hartije. A, neću je pisati ni kao Salman Ruždi: u trećem licu. To je i za pisca preterano samoljubivo. Ginter Gras je u svojoj autobiografskoj prozi napisao kako su ga u životu morile tri gladi: „...za hranom, za seksom, i za umetnošću...“. Na kraju želim da citiram Zorana Ratkovića, iz njegove autobiografske knjige ''Nevideli dan'': „U ovim mojim zapisima sigurno ima ''pokradenih'' misli. Uveravam sebe da su sve to originalna razmišljanja, ali sumnjam da je tako. Ako sam ponešto i ''ukrao'' to nije namerno. Nataloži se u čoveku, tokom godina, mnogo toga pročitanog, odgledanog, naslušanog. Ni sam ne može da razabere šta je njegovo, a šta tuđe. Ali, namere su poštene. Za ''plagijate'' se izvinjavam i pored toga što mislim – nekad nije na odmet i neke stvari – ponoviti. Slučajno ili namerno – svejedno“.

I pisanje o detinjstvu, ispada kao ispisivanje svojih jedinih životnih uspeha. Lepo je je negde napisao Žilijen Žika Pavlović: „...cedimo sećanja na detinjstvo kao spermu iz izdrkanog kurca...“. Zaista nepotrebno dobro formulisano.

Igor Đurić