Uvek kriva

Prosto jedan od onih lepih, lakih dana, kada te ništa posebno ne opterećuje. Obzirom da se ovo o čemu pišem događalo pre trideset i dve godine, možete mi verovati da je bilo tako. Da pišem o nekom od ovih dana, ne bih mogla da započnem priču ovom lepršavom rečenicom. Danas, čim svane dan, neki od kretena ga ubije...

Kako ćerka nikada nije htela da ide sa nama, nas troje smo seli u auto i odvezli se u obližnji veći grad da pokupujemo neke sitnice pred polazak na more. Tada smo još išli na more! Parkirali smo se i krenuli ulicama. Izlozi su bili neodoljivi. Neki zbog ukusa, drugi zbog neukusa. Naravno da su privlačili pažnju oni atraktivno aranžirani. Posebno, pored onih neukusnih, nervirali su me oni bez istaknutih cena. Krenuli smo prema novootvorenoj robnoj kući. Sve na jednom mestu, nije bila samo puka reklama, nego je stvarno bilo tako. Robna kuća je bila prepuna robe i ljudi. Elevatori su radili non-stop u oba pravca. Nekoliko dečaka i devojčica se vozikalo gore-dole. Hteo je i moj sin, ali obzirom da nas je muž čekao u obližnjem kafiću, a malac izrazio želju da pođe sa mnom, a ne da ostane sa njim, morala sam da ga držim pod stalnim prismotrom. Obilazili smo oko letnje garderobe za decu. Trenutno sam gledala kratke pantalone za večernje izlaske za ćerku i sina. Malac je gledao okolo. Pantalone do kolena sa nekoliko džepova, prislonila sam uz njega i pitala ga da li mu se sviđaju. Klimnuo je glavom. Nastavila sam razgledanje, a krajičkom oka videla kako stoji na boku gondole. U sledećem trenutku je otišao sa one strane gondole i ja sam pošla za njim. Kod sledeće gondole sa majicama, obišao je gondolu i stao pored mene. Kod treće gondole je uradio to isto, a onda još jednom otišao s druge strane gondole. Pošla sam za njim, na trenutak pogledala belu pamučnu košuljicu za ćerku. Sa druge strane gondole, malca nije bilo, pa sam pretpostavila da se opet vratio na onu stranu gde sam stajala. Međutim, ni tu ga nije bilo. Još uvek bezbrižna, pogledala sam okolo, sigurna da je u blizini. Onda sam išla u malo širem krugu, dok mi se srce polako premeštalo ka grlu. Sve više me hvatala panika, a onda sam se tešila da ne može među robom da mu se ništa strašno dogodi. Pojaviće se  svakog trenutka. Prešla sam na drugo odeljenje. Treće... Popela se na sprat, pa odmah sjurila na staro mesto, dugoko verujući da stoji tamo i već plačno gleda gde sam. Počela sam da se raspitujem kod ljudi i prodavačica da li su videli samog dečaka od pet godina u beloj majici, šorcu i patikama. Lep, plavušan...sam. Niko ga nije video. Pojavio se šef nekog od odeljenja. Počeli smo zajedno da ga tražimo. Prvo smo obišli sav slobodan prostor, a onda i male magacinske prostore po odeljenjima. Pridružile su se i dve žene iz računovodstva. Ja sam već drhtala. Usta su mi bila suva. Kada je neko od prisutnih rekao da nije možda otišao na transportnu rampu, samo što nisam izgubila svest. Taj pojam mi je bio nepoznat, ali mi je preteći zvučao. Transportna rampa. Šta li to može biti? Prošli smo kroz nenormalno dugačak hodnik i došli do transportne rampe. To je bilo mesto gde se istovarala roba iz kamiona i prevoznih sredstava. Ličilo mi je na radionicu, garažu, osećalo se ulje za  podmazivanje, benzin, a pod je bio klizav i prljav. Gomile kartonskih kutija, gajbi i malih viljuškara popunjavalo je ogroman prostor. U jednom delu parkirane manje kamione za transport robe sa oznakom robne kuće, sve smo pregledali. Odnekud se pojavio i moj muž. Naravno, odmah je rekao da sam ja kriva, da nisam vodila računa o detetu, ko zna šta je sa njim... Rekla sam mu da se vrati u kafić.

Obišla sam celu robnu kuću, sve spratove, poslugu, magacine, opet onu transportnu rampu. Neko se od osoblja angažovao da pogleda po svim kancelarijama. U licima dece uzrasta mog sina, iako su bila drugačije obučena, nadala sam se da ću videti to drago mamino lice. Prvo sam bila ljuta. Mislila sam i naglas govorila da ću ga istući kada ga nađem, a onda sam se prelomila... "Gospode, Bože, pomozi mi!" prvo sam govorila u sebi, onda šaputala i na kraju glasno govorila. Ma neću da ga tučem, naravno! Neću da ga pipnem, samo neka se pojavi. Svakako da ću ga zagrliti, stisnuti uz sebe, neću reč progovoriti...

Nakon dugo vremena koje nisam mogla da odredim koliko je trajalo, a meni je trajalo satima, neko je rekao da će pozvati policiju. Onda su me tek druge, još stravičnije misli napale. Tek onda sam izašla iz prostora robne kuće i pomislila da je izašao na ulicu... Bože, šta ako je zgažen, negde leži...Možda...ma, ne, nisam mogla dalje da mislim u tom pravcu. Otresala sam glavom kao da sam tako mogla da otresem svaku lošu pomisao, prizor, mogućnost sa lošim ishodom. Odeća na meni je bila mokra od znoja, a kosa slepljena kao da me neko polio vodom. Doneli su mi vodu i kocke šečera, jedna žena mi je rekla da sam stašno bleda. Smirivali su me, tešili. U, da znate samo koliko se dece do sada tako gubilo! Bogu hvala, nikome ništa nije falilo. Svi su nađeni. Živi. Biće sve u redu, sada će se on odnekud pojaviti, videćete, govorili su glasovi oko mane. Glas čoveka koji je zvao policiju u prvom trenutku nisam čula. Stajao je ispred mene i nešto govorio. Ludog li čoveka, pomislih, šta je ovde smešno, pa se smeje? 

- Našli su vašeg sina! - čula sam i samo se sručila na pod. Doneli su stolicu, smestili me u nju, polili vodom.

- Izašao je ispred robne kuće i plakao. – priča nasmejani čovek – Patrolni policajac ga vozi po gradu, ne bi  li vas dete negde videlo. Idite u policiju, javio sam da ćete sada doći. – Skočila sam na čoveka. Pod mojim naletom je posrnuo, umalo pao unazad, ali se oslonio na zid. Ja sam se prilepila za njega. Zbunjeno se smeškao – Gospođo, u redu je...malo mi je neprijatno...gospođo...

Ispred zgrade policije čekala sam da se pojavi policijski auto u kojem se nalazio moj sin. Istrčao je. Ja sam trčala prema njemu. Slatko moje dete. Sine! Majka! Majka, kako sam plakao! Majka i ti si plakala? Plačući i dalje, samo sam klimnula glavom. Zahvalila sam policajcu. Pošli smo prema autobuskoj stanici. Sa malom nežnom detinjom rukom u svojoj ruci, bila sam tako srećna samo još dva puta u životu. Seli smo u autobus. Veselo čavrljanje, dodirivanje rukicama, njegovo sitno telo uz moje. Uzela sam ga u krilo i ljubila. Molila sam ga da to više nika ne uradi. Neće, neće, časna reč, govorio je. Onda sam se setila da je muž ostao...ali, reći će mu. Važno je samo da je moje dete pored mene.

- Majka, moram nešto bezobrazno da ti kažem – rekao je.

– Znaš, onaj policajac je strašno jako prdnuo. Sve je smrdelo! Mislim da mu je i pištolj smrdeo! Jedva sam izdržao!