Viktor, poslednje poglavlje i portret zvezde

Viktor se vrpoljio na krevetu, ležeći pregledao je hrpu odštampanih papira, ali nikako nije pronalazio zadovoljstvo. Iza njega nalazila se obimna knjiga ili spisi, nešto što je naporno stvarao, ali gorčinu je činio detalj da na samom kraju nema snage, volje, znanja, ili ko zna čega, da završi to važno delo, da pored duševnog zadovoljstva oseti i plod... bližili su se dani do kraja roka kada je trebalo otići do nauljenog zalizanog pajaca i staviti pred njega na sto knjigu i reći: Kraj".

Nikako mu u misli nije stizao kraj, onaj kraj koji je mnoštvo puta beležio u mislima i radosno hrabrio sebe da ga poseduje, dok se borio sa zapletima, slikao i brisao likove. Sve to je sada svetlosnim zracima daleko, a vreme, njegov peščani sat curi...

Izašavši na svež promrzli vazduh, poče razmišljati u kojem pravcu da krene. Uvek bi to činio kada bi zapao u sopstvene zavrzlame, i uvek bi se pokazao put kojim treba krenuti, ali večeras, u noći prepunoj zvezda i mraza u nozdrvama - ne, samo je ukopan stajao i stajao... Hladnoća bez pokreta bivala je sve jača, ali on, Viktor nije znao kuda, a onda onako, bez ikakvog smisla, gužvajući papir u levom džepu kaputa tražeći cigaretu, samo jednostavno bez volje krenu ka obližnjem parku. Da se simbolički sakrije među stablima ogolelim od mraza, u mrak, jer krije sebe od sebe nesposobnog da dovrši. Uvek kroz park, kojim je mnoštvo puta i smisleno i više besmisleno šetao, krijući se.

Poglavlje, poslednje poglavlje, mislio je u sebi, samo nekoliko rečenica ili, najviše, nekoliko stranica i - gotovo, ali u njemu nikakve ideje, čak ni najbanalnije, iz koje bi se mogao izvući kraj.

Učini mu se da u ovoj noći ne postoji samo jedan Mesec, naprosto, pošto se nalazio u središnjem delu, činilo mu se da ga sa sve četiri strane obasjava svetlost, silna, jaka, kao da postoje četiri Meseca, a on je stajao tu, zaslepljen od svetlosti, pored kipa sirene nekog nepoznatog vajara. Sirena i on i svetlo... Baš čudno . Pomisli, kao da nije sam, a oko njega samo snežni pokrivač...

... Sa južne kapije parka oslikavale su se neke konture, kao da neko slika po zimskom nebu, ali mu je ruka nesigurna, i ne zna poput njega. Šta je to ? Lik nečiji...prve rečenice poslednjeg poglavlja...

Kroz nekolio sekundi, kao blesak, prikaza mu se slika očiju, nekih plavih očiju koje se bude, ili se zatvaraju za san...

Ovo se neko igra, pomisli, žurno vadeći papir, izgužvan nervoznim prstima, a olovke niotkuda, sada, kada treba zabeležiti prvu impresiju, jer, ako pobegne, kraj će biti... I nova, još jača svetlost, već mnogo bliže zasija, zaslepljujući ga i poče se ocrtavati lik ljutitog pogleda, oblikovan mrazem, namrgođen i besan što on nimalo hitrine ne pokazuje... To je znak, to je znak da u poslednjim rečima ona sa severa stiže, i tu je već u transu - govorio je sebi, ali zašto ova gordost i ljutina, ili je to zbog pravca vetra, odsjaj ispucalih stabala?

Grozničavo je beležio misli, naizgled nepovezane, besmislene, čak i lude, smrznutih prstiju borio se sa hladnoćom da ne izgubi nijednu reč, a tu, "na korak do", naprosto nestade svetlo koje ga je obasjavalo, odjednom mrak i odsjaj nečijeg lica, lica zagonetnog osmeha koje kao da želi da kaže da...

... Viktor se probudio nasmejan, spremio se da sigurnim koracima krene pred pajaca. U desnoj ruci čvrsto je držao tanku fasciklu, odvojenu od ostatka. Kretao se kroz park, smiren, siguran u sebe. Mraz je popustio, snežni pokrivač je prethodne noći prekrio ispucalo drveće, promrzlu zemlju, a učini mu se da na jednom stablu na južnoj kapiji stoji neki, od snega oslikan lik, blagog osmeha, usne su zagonetno otkrivale desnu stranu i...